​Академик Светлана Велмар Јанковић уснула је у Господу 9. априла 2014. године.
​Са тугом и поносом се опраштамо од госпође Светлане Велмар Јанковић, уваженог члана редакције ”Светосавског звонца”, књижевнице која је оставила неизбрисив траг у нашој књижевности, али и у срцима свих који су је познавали или читали њене дивне књиге.

​Рођена је у Београду 1. фебруара 1933. године. После рата похађала је Четврту женску гимназију. Француску књижевност студирала је код др Миодрага Ибровца и др Николе Банашевића, a латински језик је изучавала под надзором др Мише Ђурића. Прво је радила као новинар y „Дечјој штампи“ па после као секретар и уредник часописа „Књижевност“. Затим је уређивала библиотеке за прозу и есеје домаћих писаца y „Просвети“.

За дописног члана Српске академије наука и уметности изабрана је на изборној Скупштини 2. новембра 2006. а за редовног члана на изборној Скупштини 5. новембра 2009.

Од бројних књижевних награда издвајају се награде „Исидора Секулић“, „Иво Андрић’, награда за најчитанију књигу Народне биолиотеке Србије и НИН-овa награда

Објавила је романе Ожиљак, Лагум, Бездно, Нигдина, Востаније, збирке краћих и дужих прозних дела Дорћол, Врачар, Гласови, књиге есеја Савременици, Уклетници и Изабраници, драме Жезло и Кнез Михаило, монографију о Београду Капија Балкана, приче за децу Књига за Марка, Очаране наочари, први део аутобиографске прозе Прозраци и молитве Светилник.

​Ко није читао ”Књигу за Марка” , коју је замислила и написала као поклон унуку Марку Протићу, али и свим дечацима и девојчицама који воле да читају, или ”Очаране наочари”, најлепши и најузбудљивији уџбеник историје икада код нас написан. Велика књижевница је заувек отишла, а нама је оставила огромно богатство, њене дивне књиге, којима смо сви обогаћени, а богатиће се и све будуће генерације.
Бог душу да јој прости.

Редакција Светосавског звонца