На данашњи дан 1993. године у својој 95 години живота упокојила се једна од најпознатијих српских песникиња, члан Српске Академије Наука и Уметности (САНУ), носилац ордена Светог Саве, Десанка Максимовић. Њено стваралаштво се одликовало топлином, сензибилношћу, непосредношћу, музикалношћу, родољубљем и хуманошћу. По њеној сопственој жељи сахрањена је у њеној Бранковини, где је за живота окупљала заљубљенике у писану реч и риме. Њена хумка, иако скромна и проста, налик осталима на сеоским гробљима, постала је место ходочашћа многих песника, уметника, културних радника и поклоника њеног песништва.

Рођена је 16. маја 1898. године у селу Рабровица близу Ваљева. Била је најстарије од осморо деце оца Михаила, учитеља рабровичке основне школе, и мајке Драгиње, ћерке бранковинског свештеника. Отац је био службено премештен у Бранковину па се и породица са њим преселила. Ту је завршила три разреда основне школе након чега одлазе у Ваљево где је завршила гимназију. Године 1919. је у Београду уписала Филозофски факултет, одељење за упоредну књижевност, општу историју и историју уметности. Колега са којим је слушала предавања из историје, књижевности и уметности је био песник Милош Црњански. 1920. године њене песме „Једна смрт“ и „Питање“ су први пут објављене и то у књижевно-политичком часопису „Мисао“. Већ следеће године уредник часописа, песник Сима Пандуровић, је објавио 11 песама Десанке Максимоћ. Као сарадник овог часописа упознала је знамените личности српске књижевности попут Исидоре Секулић, Растка Петровића, Богдана Поповића и друге. 1922. године се привремено запослила у приватној гимназији у Обреновцу као професор историје, књижевности и цртања. 1923. године је дипломирала и постала помоћни наставник у Трећој женској гимназији. Своју прву књигу песама под називом „Песме“ је издала 1924. године. Пошто се интересовала и за књижевност других земаља, добила је стипендију француске владе па је крајем године отпутовала у Париз. По први пут њене песме су објављене на страном језику и то у часопису „Белградер Зеитунг“. У Паризу је студирала годину дана, а по повратку почиње да ради у Учитељској школи у Дубровнику као помоћни наставник. Добила је прво одликовање, орден Светог Саве. Враћа се у Београд где налази посао професора у Првој женској гимназији (данашња Пета гимназија). Нјена ученица је била позната песникиња Мира Алечковић са којом се спријатељила. У овој школи је радила до пензије у коју је ишла два пута: почетком Другог светског рата и коначно 1953. године. Пошто песникињин богати књижевни опус обухвата и књиге за децу, 1927. године је издала прву, „Врт детињства“, коју је објавио часопис „Мисао“. Тада су њене песме почеле да излазе и у „Политици“, часопису за који је писала дуги низ година. Објавила је књигу песама „Зелени витез“, књигу приповедака „Лудило срца“ и песме у прози „Гозба на ливади“. 1933. године је завршила књигу дечјих песама „Срце лутке спаваљке“. Учествовала је у превођењу књига Фјодора Достојевског, а осим са руског, преводила је поезију са словеначког, бугарског и француског језика. Упознала је глумца и песника Сергеја Сластикова за кога се удала. Затим је објавила књигу приповедака „Како они живе“, „Нове песме“ и „Распеване приче“. Написала је много родољубивих песама у којима говори о страдању свог народа, а 1941. године је, потресена стрељањем крагујевачких ђака, написала једно од својих најзначајнијих дела, „Крваву бајку“. Наредних година је објавила књиге: „Дечја соба“, „Загонетке лаке за ђаке прваке“, „Паукову љуљашку“, „Шарену торбицу“, „Песник и завичај“, поему „Ослобођење“, „Отаџбино ту сам“, „Отворен прозор“ и „Страшна игра“. 1946. године је била један од уредника првог књижевног часописа после ослобођења, „Наша књижевност“. 17. децембра 1959. године је изабрана за дописног члана Српске академије науке и уметности, а 16. децембра 1965. године је постала редовни члан. У том периоду је била један од најобјављиванијих српских писаца. Издала је „Шумску љуљашку“, „Бунтовни разред“, „Мирис земље“, написала је предговор за „Изабране приче“ Бранка Ћопића и „Тражим помиловање“, лирску расправу са Душановим закоником у којој брани осуђене. Маја 1968. године је у Бранковини организована прослава „Песничко пролеће“ поводом песникињиних педесет година рада и седамдесет година живота. Том приликом је добила Орден части, а крајем године је отпутовала у Париз. 1970. године је умро песникињин супруг након чега је објавила роман „Не заборавити“. Нјене „Изабране песме“ су преведене на француски језик, а књига „Тражим помиловање“ је изашла у Варшави и Риги. 1973. године завршава књигу стихова „Немам више времена“ после које добија награде „Змајеву награду Матице Српске“ и „Специјалну Вукову награду“. Нјене песме излазе у Шпанији и Торонту, а објавила је књиге „Песме из Норвешке“ и „Летопис Перунових потомака“. Волела је да путује и доста времена је провела у Америци, Канади, Совјетском Савезу, Норвешкој и Аустралији.

Крава бајка је једна од њених најпознатијих песама написана као лирска родољубива песма и елегија која описује стравичан макакр над недужним становништвом Крагујевца , 21. октобра 1941. године. Тада су страдали недужни цивили: сељаци, ученици и професори, на име сурове одмазде Немачког окупатора који је за једног убијеног војника стрељао 100 Срба, а за рањеног 50.

А ту су још међу многима и песме: “Пролећна песма”, “Стрепња”, “Молитва за љубав”…

Крвава бајка

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.
Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану.
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.
А педесет и пет минута
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке…
и тако редом.
Мисли су им биле пуне
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало је безброј
петица и двојки.
Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.
Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.
Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.