На данашњи дан 12. фебруара 1841. године у Ковиљу, рођен је српски писац Лаза Костић. Рођен је у војничкој породици, отац му се звао Петар Костић, а мајка Христина Јовановић. Имао је и старијег брата Андрију, али њега и своју мајку није упамтио јер су они преминули док је Лаза још био беба. Петар Костић, Лазин отац, преминуо је 1877. године.

Лаза се упокојио 1910. год. у Бечу, а сахрањен је на Великом Православном гробљу у Сомбору. Остаће запамћен као један од најзначајнијих књижевника српског романтизма и изузетно снажна и оригинална песничка природа.

У поезију је унео нове и смеле облике и обогатио је српски књижевни језик новим изразима.Био је зачетник српске авангардне лирике и написао је неколико песама које су највиша остварења српског романтизма. Истакао се и превођењем Вилијама Шекспира – био је полиглота знао је немачки, енглески, француски, мађарски, старогрчки, латински, једноставно, човек велике ерудиције. Гимназију је учио у Панчеву, Новом Саду и Будиму, а права је дипломирао у Пешти, где је и докторирао.

Још из детињства вукао је у себи искру родољубља јер су га водили да види истакнуте политичке личности којима је народ клицао и певао. Сарађиваће као значајан активиста са омладинским друштвом “Преодница”, уређивао је и њихов алманах “Преодница”. Посао професора добија 1866. године у гимназији у Новом Саду. Већ тада је познат и слављен као песник. Ову службу убрзо напушта, и путује до Париза и Москве. Потом ради пет година као велики бележник, као посланик у Угарском државном сабору где је испољио своју речитост исказујући своје родољубиве ставове, ангажован је у раду Уједињене Омладине… из политичких разлога путовао је на Цетиње и у Београд.

Бави се новинарством те у страним часописима покушава да промени слику о српском народу… био је секретар Јована Ристића на берлинском конгресу… радио је и као уредник часописа “Глас Црногораца”, док је боравио у Црној Гори.

Као национални радник, публициста и саборац Светозара Милетића, вође војвођанских Срба, хапшен је од стране Аустроугарских власти. Костић је био и први председник 1882/83. Српског новинарског друштва (данас Удружење новинара Србије). У Пешти се 1892. године сусрео и са Николом Теслом.

Његово стваралаштво је такво да човек у његовим речима може погледати у себе сама, сазнати о себи доста тога што у себи има, а да тога није свестан. Он је био песник просвећене речитости, а читаоци увек његовом речју просвећени.

Својим промишљањем уздиже родољубиву поезију свог народа на општи ниво. Што његов народ пева у борби за слободу у исто време је и песма посвећена жудњи сваког народа и потребама сваког народа. У својој песми “Разговор са увученом српском заставом…” каже:

Заставо моја, заставо тројна
Свилено срце народа бојна,
О чему сниваш?

Говорио је језиком којим би сваки поробљени, угњетени народ могао изрећи своје стихове…

Међу његовим делима су лирске песме и баладе, поетичне трагедије “Максим Црнојевић”, “Пера Сегединац”, расправе “Критички увод у општу филозофију”, “О Јовану Јовановићу Змају, његову певању, мишљењу и писању”, “Основа лепоте у свету”.

Његова родољубива поезија је одмах запажена и лепо примљена као што је то песма „Дужде се жени“, из 1878. у којој се, узгред и то да напоменемо, јер многима је незнано, први пут јавља стих садржан у будућем рефрену најпозније и најславније песме „Santa Maria della Salute“, која је настала 1909., тек годину пред смрт, („Господа ћуте, погледом муте/ ал’ ипак зборе главе погнуте:/ „Твоја је, дужде, увек старија;/ нека се диже „“Santa Maria della Salute“), сан је не само једна од кључних речи, него и мотив, субјекат песме, поприште лирског доживљаја света и песниковог доживљаја самог себе, свога бића у том свету између сна и јаве, између две крајности, неба и земље, између два пола, себе будног/реалног и себе сненог, заумног, све до трена у коме ће бити ослобођен свега што је нужност, ослобођен стега, а занавек тамо „где свих времена разлике ћуте“.

ДУЖДЕ СЕ ЖЕНИ

Из мора никли дворови бели.
Чим су се тако дивно попели?
Јесу л’ их вали собом изнели,
лице им водом умили сланом,
ил’ их је сунце умило даном?
Ни вода влагом, ни сунце сушом,
Венеција је дахнула душом:
прошла је болест вечита, дуга,
прошла је скоро морија, куга.
Ђемија плови богата, златна,
у море стере везена платна,
море се пред њом весело пени:
Дужде се жени.
Ал’ не жени се ко други људи:
Царева ћерка чека и жуди
просилац да јој окити груди
дивотом свега источног блага,
па да му буде невеста драга;
ал’ дужде на њу не сврће трага,
ни лав му на њу не миче крила:
Дуждева нева, дуждева снага,
царица само крилатих сила,
Морска је вила.
Невеста чека у својој слави,
из ока влажног душа се плави,
у њој се дужде милином дави,
назире бисер, дивоте слути
што су јој њима кићени скути;
а нева шири наручја мека,
валовите груди га чека. —
Разастри, нево, дувак ти бели
што су га вали, девери мали,
пеном исплели, теби придели,
дужде ти прстен натиче вељи! —
Венчани прстен потону на дно,
варницом море креснуло хладно,
с милине суште нева се ужде:
Венчô се дужде. —
“Весели да сте, кићени свати!
Ову ће славу векови знати:
У славу моје невесте дивне,
у спомен спаса од куге кивне,
цркву ћу дићи небеска краса
на име свето матере Спаса.” —
Господа ћуте, погледом муте,
ал’ ипак зборе главе погнуте:
„Твоја је, дужде, увек старија:
Нека се диже
Санта Мариа делла Салуте!” —
“Нека се диже, нека се диже!”
Само је један погнуо ниже
проседу главу; дужде га пита:
“Камо се, кнеже, мисô ти скита?”
Старац му збори: “Мучно је, дужде,
старијем рећи истине суште;
брига ми веља весеље мути:
како ћеш дићи задужбину ти?
Све смо ливанске срезали кедре
да подигнемо дворе ти ведре,
па откуд, дужде, брига је прва,
наћи основу дрва?
откуда дрва, откуд колаца,
дому молаца?”
Ал’ око шајке диже се море,
валови дужду шапућу, зборе:
“Што ће ти стабла даљнога кедра?
Другу ти храну требају недра:
Ближе се диже једна ми друга
што ми се навек низини руга;
шуме јој дивне оглавље ресе,
у пакост тонем кад их затресе,
једом би сухим себе попила
како ме љути Загорка вила!
Ал’ коса њена опасти мора,
оголит вила словенских гора!
Чу ли ме, војно, невеста проси:
Храм нек се диже на њеној коси,
срежи је, скоси!“
“Нека ти буде! Не треба кедра!
Дрешите шајке, стерите једра,
секире бритке дижите горе,
нек пада дубље словенске горе!” —
Шајке се дреше, једра им пупе,
носе их груди дуждеве љубе;
стигоше шајке, секира звекну,
јауком силним гора одјекну,
дивови горски, вечити дуби,
падају у част дуждевој љуби,
падају с брда, падају с дола,
са дубом јела, с бором топола:
Гора је гола.
По голој гори сам север душе.
Од зимне влаге, од летње суше,
голи син горин, жељан слободе,
ил’ води паде, ил’ копном оде.
Са верним ножем, са диљком дугом
бори се један са турском кугом;
а други синак Загорке мајке
по мору гони дуждеве шајке,
по мору гони, у море рони,
у туђу службу, тужан, потони,
дуждеву позну натрашку киван,
свети се синак јуначан, диван,
оружјем туђим, у туђу славу,
али крвнику задаје страву:
Бије на Вису оклоп-авети,
Мајку си свети.
Ал’ има л’ славе рођеном робу?
У прегалачком, чиломе добу
слобода само срамоту пере,
слобода дела, слова и вере;
њоме је само крв проливена
јуначке браће благословена,
њоме се старе видају ране,
њом ће и робу сунце да гране,
њоме се давна освета свети,
њоме се равне кршне врлети
до родна поља, до сиња мора,
њоме се дичи слава нам скора,
Црна ни Гора.

***

С оглавља бујног приморке дивне
стресô је замах секире кивне
семење зрело. Северни ветри
понели су га на зрачни недри,
просули су га по Црној Гори.
Из тог семења никоше бори;
ал’ нису бори што дужде мори,
већ јунак живи, жив да се бори.
А понајдраже вилино семе
с Нјегуша диже до неба теме,
с висине своје простире гране,
све би да српске закрили стране
народни првак, миљеник вила,
кршева црних господар бели,
великом добу натражак вели
малог Данила.

***

Никшић се предô. С никшићка поља
новог му цара преноси воља
до крајних гора, до мора сиња,
до Плава равног и до Гусиња,
до тврдог Бара, шехер Улциња.
Море је пукло. Вила се буди,
валовите јој предишу груди,
буновним оком у чудо гледа
где диван Јунак на коња седа;
коњица белог у море гони:
“Поморко вило, негдања срдо,
ти, љубо, знамење тврдо:
Из крвног роја светог ми боја
слазим у крило сланог ти споја,
њиме да сперем јада нам двоја, —
Моја си, моја!”
Да ли потонô сунчани жаре,
у издисају последња гледа,
по мору пише дугине шаре?
Или се вила зажари бледа,
процвета лицем, очима сину,
осмејкујућ се горином сину?
Вила се смеши блажена лица.
Ал’ црно јато од оклопница,
кивних му срећи, јунаку прети,
да ће му љубу силом отети.
Вила се њима грохотом смеје,
побратим јуже по мору веје,
валовите јој помиче скуте,
кô љуске баца ђемије љуте,
оклопнице су морем посуте. —
Вила се смеши; скровитом луком
јунака тражи пенастом руком,
глади га руком, збори му муком:
“Не бој се, драги, ево ти жене,
„не бој се, војно, ево ти мене,
Анадјомене!“