Јован Дучић је био српски књижевник и дипломата. Рођен је 15. фебруара 1874. године у селу Подгљивље, у подножју планине Леотар, недалеко од Требиња. Његов отац Андрија Дучић, по занимању трговац, погинуо је само годину дана након Јовановог рођења у Херцеговачком устанку. Андрија је сахрањен у Дубровнику, а мајка Јована морала је да се стара о четворо деце. Јован је имао старију сестру Милану, те старијег полубрата Ристу и полусестру Соку, које је Јованка добила у браку са Шћепаном Глоговцем. Упокојио се 7. априла 1943. године у америчком индустријском градићу Гери на северозападу Индијане. Дучић је писао песме, прозна дела, литерарне есеје и студије о писцима, те песничка писма, па је с правом уврштен међу најзначајније представнике српског модернизма. Био је члан и један од оснивача националне невладине организације „Народна одбрана“, члан Културно-уметничког друштва „Гусле“, те заједно са Алексом Шантићем један од оснивача књижевног листа „Зора“. Године 1931. изабран је за редовног члана Српске краљевске академије. Био је члан дипломатског представништва Краљевине Југославије у Турској, Италији, Шпанији, Египту и другим државама. Каријеру је завршио као краљевски амбасадор у Мадриду. По избијању Другог светског рата прешао је у Америку. У тестаменту оставио је опоруку да његово тело буде сахрањено на брду изнад родног Требиња у надгробној цркви која ће бити изграђена по моделу Грачанице. Његови посмртни остаци пренети су 58 година после његове смрти и сахрањени изнад Требиња у цркви коју данас популарно називају херцеговачка Грачаница. Први песму је објавио 1896. године, а прву збирку 1901. године.

У својем педесетогодишњем стваралачком опусу се налази и поетика великих тема у којима пише: о Богу, о Љубави, о Смрти. Тежња к изузетном и велелепном испољила се и у помпезној реторици његових родољубивих песама, циклуси „Моја отаџбина“ и „Царски сонети“, где говори о језиком патриотке лире о мотивима као што су: слава, победа, заставе, цар и царство.

Заједно са песницима Алексом Шантићем и Светозаром Ћоровићем чинио је „Мостарску тројку”.

Најпознатије песме су му: Песма жени, Јабланови, Залазак сунца, Рефрен, Сусрет, Поезија, Љубав. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд.

Аве Сербиа
Твоје сунце носе сад на заставама,
ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
и зоре да зраче на путима снова.

Још си уз нас, света мајко, коју муче;
Све су твоје муње, у мачева севу,
све у нашој крви твоје реке хуче,
сви ветри у нашем осветничком гневу.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,
ударац твог срца у свемиру. Вечна,
твој је удес писан на челу твог сина,
на мач његов реч ти страшна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си отровала,
у болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала –
мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак у небу и светлост у ноћи,
колевка и гробље, у одећи сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
једини пут који води до врхунца.

Ми смо твоје трубе победе, и вали
твог огњеног мора и сунчаних река;
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.