На Михољдан, 12. октобра 2011. године, када прослављамо светог Киријака Отшелника, посетио сам основну школу Светог Атанасија у Тембиси, црначком предграђу Јоханесбурга. Ову изузетну школу коју воде православни Јужноафриканци и у којој се врше православна богослужења и учи наша веронаука, посећујем често и дружимо се, разговарамо и молимо Богу заједно.

Такође правимо планове о заједничким активностима. Овога пута сам имао пуно разлога за посету јер због радног одмора који сам провео у Србији, дуже времена се нисмо видели.

На првом месту сам ђацима предао поклоне које им је даривала редакција нашег Патријаршијског дечјег православног часописа “Светосавско звонце”. Чланови редакције Светосавског Звонца (сестра Радмила Мишев и брат Димитрије Стикић) су били упознати са мојом духовном блискошћу и повезаношћу са основном школом у Тембиси и замолили су ме да понесем ђацима летње мајице и примерке Светосавског звонца, тако да се корисне активности које предузимају браћа и сестре из Светосавског звонца, прошире и на афрички континент и оствари међусобна сарадња, да знамо једни за друге, да мислимо једни на друге и да се молимо Господу једни за друге, иако смо географски удаљени једанаест хиљада километара. Дечијој радости и благодарности на поклонима није било краја.

Затим сам позвао директора школе и неколико наставника да буду гости на нашој храмовној слави, а они су ми узвратили позивом да присуствујем школској свечаности и поделим најбољим ђацима дипломе за ову годину. Разговарали смо и о организовању шестомесечног парастоса оцу Јоханесу – православном свештенику који је до краја свог овоземаљског живота служио у импровизованој школској капели и помагао у свим школским активностима. На крају сам без размисљања прихватио и одазвао се на апел и понизну молбу г-ђе Анастасије Моцване (директора школе), да покушам да организујем (заједно са својим парохијанима и људима добре воље) хуманитарну помоћ за најсиромашнију децу и Божићне поклоне за све ђаке.

Када сам у школи Светог Атанасија у Тембиси ушао у наставничку канцеларију – малу колибу од дасака, срце ми је било испуњено. Иако им нико није показао, нити их усмерио или објаснио, они су у претпоследњем издању нашег парохијског часописа “Светосавско огњиште”, пронашли текст на енглеском језику о упокојењу Патријарха српског Г. Павла, изрезали слику Патријархову и поставили је на зид канцеларије са поруком: “Нека твоја душа поцива у миру – од школе Св. Атанасија”. На зидовима исте канцеларије су направили својеврсне колаже са фотографијама Патријараха Александријског Г. Теодора и Српског Г. Иринеја, надлежног Архиепископа и мојих посета школи са часова веронауке и додела диплома претходних година.

У школи Светог Атанасија се увек осећам величанствено због љубави којом ови наставници и ђаци зраче и преносе срдачно својим гостима, а нарочито православним свештеницима којима указују велико поштовање. Изузетна је духовна корист у овом материјалистичком времену духовне празнине проводити време са смернима, скромнима, сиромашнима, са онима који су са малим задовољни и због тога срећнији, духовно испуњенији и благодарнији. Они своју смерност, безазленост и љубав преносе и шире око себе. Учимо добре и корисне животне и духовне ствари од свих око себе, па и оних најмањих и бићемо сречнији, мудрији, задовољнији и успешнији.

Благослов Божји и вечно спасење свима!

Архимандрит Пантелејмон (Јовановић)
старешина храма Светог апостола Томе у Јоханесбургу