Културно-просветна заједница Србије и ове године је, по 50. пут, доделила Вукову награду за нарочите резултате остварене у стваралачком раду на ширењу културе, образовања и науке у Републици Србији и на свесрпском културном простору.

Жири је усвојио предлог Светосавског звонца да за досадашњи рад и огроман допринос српској књижевности за децу, Вукову награду додели песнику, књижевнику и илустратору, Момчилу Мошу Одаловићу, члану наше редакције.
Жири за додељивање Вукове награде за 2013. годину у саставу: проф. Светислав Божић, композитор, Београд, председник Жирија; проф. Милован Витезовић, књижевник, Београд; Жарко Димић, историчар, Сремски Карловци; Бора Дугић, музички уметник, Београд; Рада Ђуричин, драмска уметница, Београд; проф. Драган Мраовић, књижевник и књижевни преводилац, Београд; Љубивоје Ршумовић, књижевник, Београд; проф. др Дарко Танасковић, професор Универзитета, Београд; Радован Мића Трнавац, академски сликар, Београд, на седници одржаној 6. 12. 2013. године, донео је Одлуку да су добитници Вукове награде за 2013. годину поред нашег Моше Одаловића и: књижевник Радомир Андрић, академски сликар Момчило Антоновић, виолиниста Драгутин Богосављевић, професор и књижевник Коста Димитријевић, драмска уметница Соња Јауковић, књижевник протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, професор и књижевник Гроздана Комадинић, професор музике и сликар Владан Радовановић, историчар и истраживач Салих Селимовић, a добитници Изузетне Вукове награде су: Карловачка Гимназија из Сремских Карловаца, кљижевник Лаза Лазић и књижевник Лаза Чурчић.

Свечано уручење награда одржано је у Свечаној сали Председништва Републике Србије, коме су присуствовали председставници Културно просветне заједнице, чланови жирија, Њихова Преосвештенства Епископи сремски г. Василије и бачки г. Иринеј, свештеници, угледне личности из јавног живота наше земље, као и најближа родбина и пријатељи лауреата.

Мошо Одаловић (Рођен у Старом Гацком (Липљан), на обали реке Ситнице, под Голеш-планином 1. априла 1947.) српски песник за децу и младе. Добитник је више награда: Невен, Забавникова, „Златног кључића“ града Смедерева, Златни Гаша, Новосадско Звонце популарности, Горанове плакете, Грачаничке повеље, a носилац је и „Змајевог штапа“ – почасне награде Змајевих дечјих игара итд.

Песме за децу:
Врло важно, 1975,
Пегави генерал, 1981.
Од амебе до бебе, 1982.
Неко је украо ласту, 1987.
Мама је глагол од глагола радити, 1986.
Друже тата, кућни команданте, 1986.
Овде нешто није у реду, 1988.
Ветар ми однео панталоне, 1991.
Том Сојер у Црној Гори, 1991.
Лирски покер, 1994, са Трифуновићем, Ршумовићем и Радуловићем
Тако је било, пчеле ми, 1995.
Баба је ту, ја сам у Јапану,1996.
Рече ми једно дијете, 1997.
Косовчице, 1998.
Брза књига, 1999.
Петорица из српског, 1999.
Буквар, завичајни појмовник, 2001.
Јабуко мирисна
Завичајни буквар (мешавина пошалица и ћаскања, духовитих и мудро-враголастих поука и упутстава за игру и одрастање). У овом делу појављује се као комплетан илустратор и калиграф.
Поправљамо низбрдице, 2006.
Црталиште игралиште за предшколце и основце, 2007. (У овом делу такође се појављује као комплетан илустратор и калиграф).
Где је лампино дете, 2008.
Жича пчелино чедо, 2009.

Књижевник Милован Данојлић је о њему написао: Мошо Одаловић је велика, племенита дечачина савремене српске поезије, једна од њених покретачких снага… Иза … наоко лаких, лепршавих стихова назире се једно богато, плодно, у однови тешко животно искуство превазиђено шалом и љубављу према свету и животу. … Песник је много видео и доживео, осетио и разумео… Отети завичај је духовно благо чија се вреднос непрестано повећава; он постаје тајна, невидљива баштина, прелази у посед маште, где људско зло нема приступа.

Од 2004. године Мошо је својим рукотворинама и умотворинама улепшао преко 100 бројева Светосавског звонца (четврта корица) чиме оплемењује и даје један посебан печат овом натиражнијем и званичном гласилу Српске Православне Цркве за децу које постоји преко 45 година и које има своју читалачку публику широм света.