Ропство српских земаља под Турцима трајало је пет векова. Славна држава Немањића престала је да постоји, али је Српска православна црква остала, са својом вечитом вером у Христа, са својим манастирима, фрескама, рукописима – са српским народом.

Највећу увреду српском народу турски завојевачи су учинили 1594.године, када су тело Светог Саве, које је почивало у манастиру Милешеви (у који је пренесено 1237.године из Трнова у Бугарској где је умро 1235.годне), донели у Београд и спалили на Врачару.

Три стотине година после овог гнусног чина, у Београду се 1895.године – тек неку деценију по дефинитивном ослобођењу од турске окупације – оснива Друштва за подизање храма Светог Саве на Врачару, са циљем да се храм подигне на месту на којем су спаљене његове мошти. Друштво су основали стотину најугледнијих грађана тадашњег Београда, на челу са митрополитом Михајлом. Друштво је донело Правила, чији први члан гласи: “Друштво за подизање храма Светог Саве оснива се са задатком да оствари давнашњу жељу васколиког Српства подизањем велилепног Храма на Врачару, као месту на којем су спаљене свете мошти Божјег угодника и првог српског архиепископа и просветитеља.”

У међувремену, брзо се подиже привремена црквица Светог Саве – са намером да ће ту бити док се не крене са изградњом храма. Она је почела са изградњом освећењем темеља 9. априла 1895. год. Два дана касније, у понедељак, извршена је нивелација терена и допремљен потребан материјал.

Истиче се да су предузимачки радови уговорени са „сигурним и поузданим“ мајстором Петком Старосрбијанцем.

Током наредних дана радови су се одвијали убрзаним темпом, те је 2. априла изнад обимних зидова изведена кровна конструкција са гредом слемењачом у врху.Већ 27. априла, на дан када су три века раније спаљене мошти Светог Саве „привремену“ Савиначку цркву осветио је митрополит Михаило, уз учешће епископа Милентија Вијића (1891-1913) и више свештеника и ђакона. Освећењу су присуствовли краљ Александар Обреновић (1876-1903) и многе друге званице.Забележено је да су свечаност улепшали хорови, да је одзив био велики, да су све куће у околним улицама биле окићене заставама. Уз опаску да се не зна ко је црквицу замислио, каже се да је црква са правоугаоним „испустима“ на подужим зидовима, подигнута по угледу на цркву средњевековног манастира Милешеве, где су мошти Светог Саве почивале више од три и по века (1237-1594).

Године 1905. расписује се јавни конкурс за израду пројекта. У тексту конкурса се захтева да црква треба да буде монументална и да је у српско-византијском стилу, да има величину 2.000-2.500 квадратних метара, да буде предвиђен систем грејања, и да има одвојен звоник. На конкурс је приспело пет радова, који су током 1906.године прослеђени у Петроград на оцену Комисији коју је именовала Императорска академија уметности у Петрограду. Комисија је констатовала да ”с погледом на важност храма, не може препоручити ни један од поднесених пројеката за остварење”. До избијања рата са Бугарском 1912.године, и затим током Светског рата 1914-1918, нису могла бити тражена нова решења. После окончања рата и ослобођења, обновљено је 1919.г. Друштво, и основан нови Одбор на челу са патријархом Димитријем. Године 1926, расписан је нови југословенски конкурс. Основни услови конкурса били су да грађевина буде у осавремењеном српско-византијском стилу, да буде пројектована за 6.000 верника и на површини од 3.000 м2. Приспела су 22 пројекта и мада прва и трећа награда нису додељене, конкурс је сматран по броју и квалитету учесника, успелим. Као најуспешнији рад, награђен је другом наградом пројекат професора архитекте Богдана Несторовића.

Године 1930, Одбор за изградњу храма, на челу са патријархом Варнавом, донео је одлуку да се израда пројекта повери архитекти Несторовићу, као и архитекти Александру Дероку, чији рад је на конкурсу добио високи откуп и који је био врсни познавалац средњевековне уметности.Градња храма почиње 1935.године, а 1939.г., на дан Спаљивања моштију Светог Саве (10.маја), положио је патријарх Гаврило повељу са текстом чији део гласи:

„У име Оца и Сина и Светог Духа, за владе благоветног господара Петра Другог Карађорђевића и Његовог Краљевског Намесништва, благословом и чинодејством Његове Светости Патријарха српског Гаврила и многобројног народа освети се 10. маја љета Господњег 1939.овај темељ започетог саборног храма у славу и спомен Светог Саве…. пожртвовањем благочестивог нашег народа и ревносним руководством Друштва за подизање храма Светог Саве на Врачару подиже се овај величанствени храм у Београду на Врачару на месту где су спаљене чесне мошти Светитељеве као видан и вечити споменик дубоке захвалности свега нашега народа своме првом Архиепископу, Учитељу, Просветитељу и Препородитељу српском, великом Угоднику Божјем, Равноапостолу и Светитељу Словена Светом Сави…на добро наше свете православне Цркве, на срећу и напредак нашег узвишеног Краљевског Дома и целог нашег народа. Амин.“

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ И КОМУНИСТИЧКО ВРЕМЕ

До самог бомбардовања 6. Априла 1941. године, градило се и стигло да 12 метара изнад земље. За време немачке окупације, Храм је служио као гаража немачке војске, а имовина Друштва за подизање храма је опљачкана.

Црква је крај Другог светског рата дочекала разорена, у људству и економски. У првим годинама по ослобођењу, режим је био посебно суров. Храм је поново био паркинг и служио је као магацин разним предузећима: одлуком комунистичких власти коју СПЦ није добила на руке, постао је „општедруштвена имовина“.

Шездесетих година, представници власти су предлагали да се Храм адаптира, уместо цркве да се подигне „дом Светог Саве“, а да на том месту буде црквени музеј и галерија фресака. Било је преговора да црквени музеј и заиста буде привремено решење, али се опет поставило питање чији ће тај музеј бити – црквени или државни. На крају се од тога одустало.

патријарх Герман је у очима других био човек који је чинио оно што је морао како би сачувао Цркву, свестан да отвореним сукобом неће превише постићи. Иако повремено помирљив, према тврдњама сведока времена, када је реч о Храму Светог Саве, није одустајао. Користио је скоро сваки разговор за високим представницима Партије да говори о Храму. Укупно је 88 пута тражио од надлежних дозволу да се настави са изградњом.

88 молби за наставак градње

Доласком на чело Српске православне цркве 1958. године, Патријарх Герман обнавља идеју о наставку градње Храма. Његова мудрост и дугогодишња упорност уродили су плодом. Тек после 88 поновљених молби – и исто толико одбијања, 1984. године постигнута је сагласност у Републици (19. јуна) и у граду Београду (14. септембра) за наставак градње, уз свесрдно залагање председника Председништва Србије Душана Чкребића. Септембра исте године, Патријарх Герман именује професора архитекту Бранка Пешића за протонајстора наставка пројекта и организације градње Храма. За послове на пројектовању, ангажован је Пројектни биро „Студио“ из Београда, а за организацију градилишта изабрано је Грађевинско предузеће „Рад“, такође из Београда.Патријарх Герман долази на чело Српске православне цркве 1958. године и обнавља идеју о подизању храма. Након 88 поновљених молби – и исто толико одбијања – дозвола за наставак градње је добијена у лето 1984. и од републичке и од градске власти. Професор Бранко Пешић, који је именован за новог архитекту храма, преправио је првобитни пројекат да би се боље искористили нови материјали и грађевинске технике.Патријарх Герман је 30. априла 1985. године, у присуству свих српских архијереја, поново осветио храм, положивши повељу о наставку радова у новим историјским приликама.Патријарх Герман је 30. априла 1985. године, у присуству свих српских архијереја, поново осветио храм, положивши повељу о наставку радова у новим историјским приликама. 12. маја 1985. патријарх, 20 епископа и бројно свештенство су служили свечану Литургију, којој је у унутрашњости зидина храма присуствовало око 12.000 верника, док је у порти било још око 80.000 људи. Изградња је поново отпочела 12. августа 1985. Зидови су подигнути до пуне висине од 40 m. Акт о одобрењу наставка градње потписао је тадашњи председник председништва Србије Душан Чкребић, који је у знак захвалности од Српске православне цркве добио орден Светог Саве, 2007. године.

ПОДИЗАЊЕ ЦЕНТРАЛНЕ КУПОЛЕ – технолошко чудо

Подизање куполе изводило се 40 дана са 16 хидрауличних преса и завршено је 26. јуна 1989. Методе тешке монтаже су се тада примењивале једино у САД и СССР, али по први пут је терет од чак 4.000 тона подигнут на висину од 40 метара, што је био светски подвиг тог времена.

У изградњу храма Светог Саве у Београду биле су упрте многе очи из наше земље, па и света. Пажњу је, деценијама, привлачила више политичка страна подизања овог највећег европског и светског православног храма.

Дилема је, седамдесетих и осамдесетих година, била у томе хоће ли се наставити изградња храма, започета пре пола века. Када је недоумица решена у корист православног храма, наша и светска јавност, а посебно грађевински стручњаци, заинтересована је за практично решење различитих неимарских захвата у градњи цркве, посебно око постављања централне куполе тешке око четири хиљаде тона.

Та знатижеља никако није била случајна, ни безначајна, а од тога је зависило са коликим успехом ће ова купола бити постављена на ојачане темље, и нова конструктивна решења зидова храма, у многоме су зависила не само од сигурности будућих посетиалаца и верника ове православне цркве, већ и од градње многих других храмова и сличних здања у свету.

Ово културно, верско и историјско здање је отпочело своју градњу пре више од педесет година, а заустављена доласком комуниста на власт. Изградња је настављена 1985.године, по узору на св.Софију, у познатом српско-византијском стилу.

Храм Св.Саве се градио најсавременијим кострукторским методама. Једна од њих је била и метода тешке монтаже. То је, наиме, подизање крупних конструктивних елемената на висине за које су и пројектоване. Такав градитељски подухват се применио за подизање централне куполе на 40 метара висине. За такав захват су се вршиле припреме на замље. Према тадашњим проценама купола је тежила четири хиљаде тона.

Метод тешке монтаже се примењивао у свету веома често и то највише у САД, затим у Совјетском Савезу, па и код нас. Међутим, у Америци због употребе лакшег грађевинског материјала, пре свега челика, нису имали искуства са тако велики теретима који су се подизали код нас, јер су нашем грађевинству доминирали армирано-бетонске конструкције пошто су јефитније од челичних. Метод тешке монтаже је штедео новац, радну снагу и смањивао ризик од повређивања.

САВРЕМЕНО ДОБА

3. септембра 2001. године формиран је Конзорцијум за финансирање изградње Храма Светог Саве на иницијативу тадашњег премијера Србије др Зорана Ђинђића 3. септембра 2001. године формиран је Конзорцијум за финансирање изградње Храма Светог Саве на иницијативу тадашњег премијера Србије др Зорана Ђинђића, уз благослов тадашњег Патријарха српског Павла и под покровитељством Престолонаследника Александра II Карађорђевића. На овај начин обновљено је Друштво за подизање Храма Светог Саве, које је престало са радом 1941. године. 2002. године Конзорцијум је вратио стари назив – Друштво за подизање Храма Светог Саве на Врачару. Градња екстеријера је завршена 2004. године. Постављена су звона и прозори, а фасада је такође завршена. Међутим, радови на унутрашњој декорацији још су у току.

Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил и Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служили су 16.новембра 2014. године, свету архијерејску Литургију у Спомен-храму Светог Саве на Врачару у Београду. Патријарху Кирилу уручено највише одликовање Српске Цркве – Орден Светог Саве првог реда.

Храм су по два пута посетили руски председници Владимир Путин и Дмитриј Медведев, а посећују га и друге званичне делегације које долазе у Београд.

Са северне стране Храма, налази се параклис посвећен београдским мученицима Ермилу и Стратонику, у коме се свакодневно врши вечерње богослужење, акатист Светом Сави и Света Литургија.

Седам метара испод нивоа Храма Светог Саве, мермерним степеницама долази се до крипте у којој се довршава изградња цркве византијског стила, посвећене Светом Великомученику Кнезу Лазару и исто тако импозантне крипте која се простире на 1.800 квадрата у којој ће се сахрањивати српски патријарси.

Велики део посла испод Храма већ је завршен. Каменорезачки и подни радови су завршени, а остало је још да се ослика први ред фресака.

Велелепна црква већ има подно грејање, а поседује и савремени систем вентилације који се кроз естетски извајане венчиће на зиду избациује топао ваздух, па унутра никада није хладно.

Крипта где ће се сахрањивати патријарси се простире на око 250 квадрата.

У њу ће се, ако Синод СПЦ одобри, преместити и мошти неких од претходних патријарха.

Засад је сигурно да ће међу њима бити патријарх Варнава.

ДОВРШЕТАК ХРАМА УЗ СНАЖНУ ПОДРШКУ РУСКОГ НАРОДА И ДРЖАВА

Патријарх Иринеј је истакао да српски и руски народ сједињава и зближава иста вера, историја, готово иста култура, и што је најважније иста крв, и да је Србија као мала држава имала среће да је свој „чамац увек везивала за велики руски брод“.

Он је рекао да је Русија у најкритичнијим тренуцима током историје била уз Србију, приметивши да је „Србија данас, окружена бившим пријатељима, у доста тешком положају“ и да јој је помоћ Русије итекако потребна, посебно како би сачували Косово, које је „српски Јерусалим“.

Патријарх је истакао да ће Храм Светог Саве, након што буде завршен крајем 2020. године, бити највећи храм на свету осликан мозаицима. Тада се очекује и његово освећење.

Унутрашњост Храма са мозаиком:
https://vm.tiktok.com/ZSQmD9C4/

Извор: www.hramsvetogsave.rs; Новости; Тањуг