Са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, а поводом годишњице упокојења блаженопочившег Патријарха Павла, Издавачки фонд Српске Православне Цркве Архиепископије београдско-карловачке, организовао је  у Великој сали задужбине Илије М. Коларца 19. новембра 2010.год. Академију под називом БУДИМО ЉУДИ.

О патријарху Павлу беседили су: Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Г. Иринеј, Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј Буловић, генерал-мајор др Миодраг Јевтић, начелник ВМА и игуман Цетињског манастира отац Методије.

У програму су учествовали: Прво београдско певачко друштво са диригентом Светланом Вилић, хор Богословије Светог Арсенија Сремца из Сремских Карловаца којим је дириговао професор Предраг Ђоковић, одломке из дела Патријарха Павла читао је Александар Гајшек, а писма својих вршњака читали су деца сарадници редакције дечјег часописа ”Светосавско звонце”, Анђела Ивковић и Стефан Добраш. Водитељи програма су били Вјера Мујовић и Владимир Јелић.

Академији су присуствовали бројни црквени великодостојници, Њихова краљевска Височанства, представници амбасада православних земаља, личности из јавног живота Србије и поштоваоци блаженог спомена Патријарха Павла, који су испунили Велику салу Коларца до последњег места.

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј је посебно истакао чињеницу да је Патријарх Павле осликавао савршену хармонију између својих речи, проповеди, беседа и свог живота: – Као такав остаће запамћен и поштован широм православног света, али и од свих других народа. Дошао је у тешка времена за Епископа рашко-призренског, али је доживео дубоко поштовање од свих народа на Косову и Метохији. Није желео да буде Патријарх, а то нису желели ни многи око њега. Ту се у пуној мери показала Божија промисао, рекао је Патријарх српски Иринеј и додао: – Само таква личност, као што је он био, могла се снаћи у тако тешком времену. Оно што је посебно красило личност Патријарха Павла јесте огромна љубав коју је он осећао према свом народу и својој браћи, архијерејима, али и чињеница да никада није имао страха од људи и да је увек говорио оно што је искрено осећао и мислио на начин да то никога не повреди. Какав је углед уживао, доказ је и величанствена сахрана, која се сама организовала, рекао је између осталог у својој беседи Патријарх српски Иринеј.

Његово Преосвештенство Епископ бачки др Иринеј је указао на димензије Патријархове личности о којима се није толико до сада говорило. Између осталог, владика Иринеј је говорио о утисцима које је он понео са путовања на којима је био у пратњи Патријарха Павла у посетама другим Црквама: – Патријарх Павле је био човек љубави и компромиса, који је умео да помири и разреши, наизглед и немогуће ситуације које је доносило тешко време у којем је функционисала наша Црква, држава и народ, а да при томе никада не жртвује суштину вере Христове.

О последње две године живота Патријарха Павла, присутнима је топло и искрено, говорио генерал-мајор др Миодраг Јевтић, начелник ВМА у Београду: – Било је то време које је изузетно оплеменило све који раде у овом српском храму здравља и медицине. Колико год смо ми лечили њега, толико је он духовно лечио нас, као лекари покушавали смо да продужимо његов овоземаљски живот, храбрили га, а он је у ствари храбрио нас, и духовно нас обогаћивао, учио. И ма како му здравствено био тежак дан, за њега је то увек био дан за радост и непрекидну молитву. Ни у болничкој постељи, све до последњег тренутка није престао да се брине и моли за свој народ, рекао је начелник ВМА, генерал-мајор др Миодраг Јевтић.

За многе присутне најемотивнији тренутак Академије је била монашка, из срца изнедрена беседа, игумана Цетињског манастира оца Методија, који је непрекидно бдео поред болесничке постеље блаженоуснулог Патријарха. Његове речи, упућене из дубине душе, дирнуле су душе присутних и изазвале сузе у очима: Тешко је говорити о светом Патријарху, изузетно тешко, а још је теже открити тајну такве личности и проникнути у дубине утицаја који су учинили да таква звезда сја баш међу нама. Нешто је носио у себи у шта је био толико загледан да је то доносило мир и спокој не само њему, већ и сваком ко му се приближи. Највише је говорио својим присуством са мало речи. Велики испосник и подвижник, био је то и у болесничкој постељи на ВМА. Благ на речима, био је силан животом и вером, беседио је игуман Цетињског манастира, изазивајући титраје срца присутних.

Редакција дечјег часописа „Светосавско звонце“ добила је много писама упућених патријарху Павлу, док су његови земни остаци почивали у Саборној цркви у Београду. Патријарху су писали ученици основних школа из разних крајева, али и дечаци и девојчице који школу похађају у болницама и то на: Дечјем онколошком одељењу у Пастеровој, Институту за мајку и дете, на Рехабилитацији – церебрала у Сокобањској, ОШ „Душан Дугалић“, „Миодраг Матић“, „Др Драган Херцог“, Ортопедској клиници на Бањици, Земунској дечјој болници, Болници у Палмотићевој и Болници за церебралну парализу у Браће Јерковић. Нека од тих писама својих вршњака прочитали су Анђела Ивковић ученица 5. разреда ОШ ”Јелена Ћетковић” и Стефан Добраш ученик 4. разреда ОШ ”Раде Драинац”, чији је наступ  изазвао неподељену пажњу и буру осећања, како то само чиста, дечја љубав, може да учини.

Сцене величанственог последњег испраћаја Патријарха Павла од Саборне цркве ка Манастиру Раковица забележене филмском камером и појање хора Карловачке богословије означиле су крај синоћње Академије у знак сећања и обележавања годишњице упокојења Патријарха Павла.