Редакција Светосавског звонца, сваког дана добије на десетине писама ђака читалаца, која нису само ликовни и литерарни радови на одређену тему, већ су и писма која у себи носе поруку или питање, у неком потраже савет, а некима нас просто желе известити шта има ново код њих. Управо једно од таквих је и писмо које смо добили од браће Гачић, са београдске Палилуле, који су нам писали о предивном дружењу са њиховим вршњацима које су упознали овог лета на образовној Звонцетовој ескурзији на Крфу: ”Стопама наших предака”. Из жеље да њихове утиске поделимо и ширем аудиторијуму писмо преносимо у целости:

Драго Звонце,

Када се школа завршила, нисмо ни били свесни каква нас животна лекција очекује. Управо је то био пут на Крф. Сазревајући нагло на овом незаборавном и важном путовању, упознали смо много пријатеља сличних нама. Управо је то био разлог тако јаке везе међу децом која су на Крфу заједно дисала, проживљавала исте ствари, схватала их на исти начин и делила исте утиске идући поносно ”стопама својих предака”. Речима је готово немогуће описати наш доживљај, колико год се трудили да наше утиске поделимо са другима. Када смо се вратили у Београд било је заиста чудно замислити дане који лагано наилазе без њих, наших незаборавних пријатеља, наше крфске фамилије.

Школа је већ увелико почела. Са нашим другарима нисмо се видели око две недеље. Када се са неким толико спријатељите, прижељкујете дан када можете да се поново видите. То је био овај петак после школе. Мој брат Андреја, Огњен Николић и ја, још неколико дана раније смо се договорили да одемо у Стару Пазову и посетимо другаре. Стигли смо отприлике за мање од сат времена. Пошто никада раније нисмо били у Пазови, било је веома занимљиво да заједно научимо нешто о овом градићу. Тамо нас је дочекала другарица Милица Јовичић. Од свих, једино су Лора Мершак, Валентина Хуђец и она биле у истој смени као и ми. Игром случаја нашли смо се поред пазовачке средње школе. Саопштиле су нам да је остатак друштва био управо у споменутој школи у супротној смени. Искористили смо прилику и отишли на трг, место где се средњшколци друже на одморима. На самом уласку уочили смо Милоша Грујића са својим друштвом. Касније су дошле Теодора Александровски и Душица Радивојевић. Те поновне поздраве са њима после, за нас дуго времена, чини нам се, никада нећемо заборавити.

Крф нас је изградио и у свима нама пробудио јака родољубива осећања и емоције. Уследило је уобичајено дружење. Онда смо заједнички дошли на идеју да посетимо и нашег васпитача из кампа и наставницу музичког Владану Бзовски. Желели смо да је изненадимо на најбољи могући начин, сазнавши да баш тада држи наставу у основној школи: ”Бошко Павковљевић Пинки” недалеко од центра Старе Пазове. Искористили смо прилику да се прошетамо до ње, али без другара који су били у другој смени, они су морали назад на наставу. Ушавши у њену учионицу затекли смо добро познати весео лик наставнице Владане, која није крила одушевљење што нас види. То нас је још више усрећило.

У послатичарници ”Фока” смо наставили наше дружење где нам се придружио и Милош Момчиловић.

Морам још једном напоменути да је путовање на Крф био пун погодак за све нас. Научили смо толико тога. Чини нам се да би са нашом крфском породицом, остали тамо читаву вечност. Желели би да се ова авантура и предивно путовање са Светосавским звонцем опет понови. Хвала вам на свему!!!

Матија и Андреја Гачић,
ђаци генерације ОШ ”Др Арчибалд Рајс”, Палилула, Београд