;

Звонце се дружи са децом и у Шпанији

Датум : 14.02.2020.

У граду Аликанте (или Алакант на каталонском) лучком граду у аутономној заједници Валенсија, који је и главни град истоимене провинције Аликанте, живи око 1.845 становника. Међу њима своје гнездо свила је и мала православна црква, чији је старешина падре (отац) Николас.

Падре Николас каже: ”Милошћу Божјом и уз благослов Епископа западноевропског Српске Православне Цркве, Г. Луке, парохија и Аликанту је основана пре 17 година.”

Светосавско звонце се укључило активно у рад и мисијске активности ове парохије, помажући у образовном процесу најпре дидактичким средствима које има у свом издавачком опусу (Двојезично Звонце, као и књиге: ”Десет Божијих заповести у 100 прича”, ”Бакине Божићне приче”, ”Звончићи Светом Сави”, Васкршње приче”, ”Бисерница-зборник духовних, уметничких и народних песама за децу”).

Како би са радом и духовним и образовним прегалаштвом ових људи упознали ширу јавност, преносимо и овај разговор са настојником парохије оцем Николасом и вероучитељицом Нином Дускис.

Падре Николас (Хозе Рамон Вера) – старешина парохије Светог Андреја и Николе, Аликанте, Шпанија

Како сте постали Православни парох у Аликантеу? Која је Ваша прича? Из којих земаља долазе парохијани?

Mилошћу Божјом и уз благослов Његовог Преосвештенства Епископа западноевропског СПЦ Луке (Ковачевића), парохија је основана пре 17 година. У почетку то је био потез са неизвесним исходом. Нисам познавао никога ко је Православац у Аликантеу. Знао сам да православних верника мора бити због, у то време, бројне имиграције у Шпанију, нарочито из Румуније. Поставио сам мале натписе “Православна црква“ на неколико језика и свој број телефона. Убрзо сам добио позиве од Грка и Румуна и заједно са неколико породица смо одржали прво Вечерње 17. октобра 2003. Прва Света Литургија је била на Никољдан, а на дан Светог Андреја Првозваног, Епископ нас је први пут посетио. Када смо почели да размишљамо о избору свеца заштитника наше парохије, Свети Андреј је предложен јер се прослављао тог дана, а Свети Никола јер је заштитник града Аликантеа.

Постоје две велике групе верника у парохији: Румуни и Грузијци. Такође има Бугара, Грка, Руса, Украјинаца, Молдаваца, Срба, као и мала група Шпанаца, Американаца и Аргентинаца. Литургијски језици су шпански, румунски и старословенски. Ово врло утемељује све нас. Живимо исту Православну веру изражену кроз различите језике.

Која је Ваша прича? Како сте дошли у Цркву?

Да скратим, први пут сам дошао у контакт са Православљем у Лондону где сам био на Светој Литургији поводом Успенија Пресвете Богородице. Имао сам око 17 година и тражио сам Римокатоличку цркву, али нисам могао наћи ниједну. Тако сам ушао у православну цркву. Нисам схватао шта се догађа, али знам да је то оставило трага на мени. Затим, кад сам имао 20 година похађао сам Римокатолички семинар и случајно завршио у “погрешном друштву“: Оци Цркве, Свети Јован Хризостом, његови коментари, његова дела „О свештенству“,“Казивања пустињских отаца“ и „Пут Ходочасника“. Читав нови свет се отворио преда мном, претходно сакривен: Хришћански исток, Православна црква. Кренуо сам на дугачак, тежак пут који је олакшан крајем 1990-их појавом Интернета. Прво сам покушао да контактирам Грке у Мадриду, али ми они нису чак ни одговорили. Онда сам наишао на Епископа Александра Милеанта (Епископ Буенос Ајреса и целе Јужне Америке РПЦ, прим.прев) и све његове ресурсе у Шпанији. Он ми је рекао да постоји заједница шпанских Православаца у Барселони под управом СПЦ. На Никољдан 2002. сам примљен у Православну цркву.

Како можемо укључити децу у Литургијски живот и парохијске активности?

То је проблем. Као прво, деца долазе са својим родитељима или бабама и дедама. Долазе на Свету Литургију недељом и причешћују се. Када треба да почну да долазе на исповест са 7 или 8 година, као да више не морају да долазе. Ипак, многи наставе да долазе. Дечаци долазе да служе у олтару, али са 16 или 18 година одвлачи их ноћни живот. Ако изађу суботом увече и легну ујутро у 5 сати, немогуће је да буду на Литургији у 9 сати.

Које стратегије бисте препоручили за јачање вере код деце како бисмо их припремили за живот који их чека?

Прва ствар је да учинимо да родитељи схвате да је најбоља ствар коју могу пружити својој деци вера и научити их како да је живе. Деца треба да учествују у Литургији од малих ногу, а не само да се уводе у задњи час пред Свето причешће. Она треба да буду у цркви. Деца нису сметња, она су деца и као деца живе Литургију. Треба постепено да науче како да живе Свете тајне. Нпр. ако виде да родитељи иду на исповест и причешћују се, схватиће да је нормално да и она то чине. Родитељи треба да буду стрпљиви, а деца ће их научити важности онога што раде. Часови веронауке су јако важни, јер ту деца оснажују своје пријатељство и уче основе вере. Молим се, надам се и верујем да ће милошћу Божјом, плодови бити обилни.

Нина Дускис – учитељица веронауке

Колико деце похађа веронауку и којeг су узраста? Да ли су из Аликантеа или су рођени негде другде?

На часовима веронауке имамо 10-12 деце различитих узраста, од 3 до 12 година старости. Нека од њих су рођена у иностранству, попут Аргентине, Србије или САД. Остала деца су Бугари, Румуни, Руси, Срби и Украјинци рођени у Шпанији.

Да ли има доступног наставног материјала на шпанском језику? Како успевате да подучавате Православље у католичкој земљи?

Извора на шпанском скоро да и нема. Понекад је врло изазовно за нас да припремимо наше активности и часове. Захваљујући Господу, увек на крају осмислимо диван и креативан час који деца воле. Дидактички материјал правимо од различитих картона, папира, бојица, фломастера, тракица, лепка итд. Правимо и мале позорнице, којима илуструјемо догађај из Јеванђеља о којем је те недеље на Литургији било речи.

Божијим промислом, до нас је дошао и примерак Светосавског звонцета. Иако не разумем српски језик, илустрације у “Звонцету“ су заиста живописне. Деци, на њима разумљив начин, приближавају веру и светитеље.

Која је твоја лична прича? Пошто чак ниси ни из Шпаније, како си завршила као наставница веронауке у Парохији СПЦ?

То је нешто што сам се више пута питала. Господ види изван наших поимања и има своје планове који нас често изненађују. Рођена сам у малој провинцији по имену Хухуј у северној Аргентини. Као врло малу, бака Ерсилија ме је водила у Еванђелистичку цркву. Све што ме је научила о Господу у раном детињству, наставило је да расте у мом срцу. Још увек се сећам песама о Библијским причама. То су моје најлепше успомене.

Као адолесцент, радила сам као вероучитељ. Када сам упознала свог супруга Метјуа (Американац грчког порекла, прим. прев.), научила сам о Православљу. Нисам уопште знала да постоји православна црква у Буенос Ајресу. То је била врло нагла промена за мене којој сам се прилагођавала постепено. Кад се препустимо Господу, Он нас води стазама које нисмо могли ни да замислимо. Ово је врло корисно за духовно биће човека, иако у почетку не разумемо много. Потребно је само да верујемо.

Са којим се све изазовима суочава парохијска школа веронауке? И нарочито, који су то посебни проблеми ако узмемо у обзир да се ради о малој, интернационалној парохији у иностранству? Шта мислите да ће Ваш труд постићи кроз време?

Тек почињемо и ово ће бити наша прва година. Још увек је пуно посла пред нама. Часови се одржавају у нашој малој цркви након Свете Литургије. Имамо групу родитеља који добровољно доносе ужину за децу коју служимо пре читања Јеванђеља. Сваки пут кад припремам час, радим то са надом да ће бити толико занимљиво за децу да ће она желети да дођу опет. Нисам заборавила ништа што сам научила још од малена, све је запечаћено у мом срцу. То је моја жеља за њих: да разумеју да постоји свемоћни Господ који нас воли и да му се можемо обратити са пуним поверењем; да Он није негде далеко. Моја највећа жеља је да деца разумеју дубину односа са Господом. Временом, надам се да ћемо привући и адолесценте из парохије. Мислим о њима и о одлукама које морају да доносе у добу препуном искушења, што је нарочито тешко ако немају духовно вођство.

Да ли бисте још нешто додали?

Кад је Исус рекао: „пустите децу мени“, знао је да она имају искрена, верујућа срца. И Он охрабрује све нас да будемо као деца и да верујемо у Њега. Свако дете ће бити будућа хришћанска породица ако у њега посадимо семе Јеванђеља у најранијем добу. Деца ће моћи да се суоче са својим страховима и срца ће им бити милосрднија знајући да је однос са Господом непрекидан, а не само недељом. Желим да их научим да то није обичај или навика већ начин живота, литургијски. Тако ће имати много оруђа за одрастање у свету који нас сваки дан одвлачи од Господа и гура ка конзумеризму и егоизму.

(интервју водио : Метју Дускис; превод : Марко Димић; текст и фотографије: Биљана Шемовић, Аликанте, Шпанија)

Пријатељ Звонца:

Претходна страна
Издаваштво

„ПОРОДИЦА – ЦРКВА У МАЛОМ” Зидни календар Светосавског звонца за 2020. годину „Светосавско звонце” се труди да у свом издавачком опусу, сходно свом статусу званичног гласила СПЦ за децу и помоћног средства у настави веронауке, поред редовног месечног издања часописa и књига, припрема и израђује додатне дидактичке алате.

Више

Зборник духовних, уметничких и народних песама за децу :”Бисерница”, је нови наслов који је са Благословом Светог Архијерејског Синода СПЦ, издало Светосавско звонце. Желећи да поуке, мисли и сведочења исказане кроз музику као најтананију пређу душе, сачува од модерних времена која великом брзином бришу сећања, Звонце је у ”Бисерници”, сабрало 112 песама које је од…

Више

Желећи да изађе у сусрет интересовању многих читалаца Светосавског звонца: ђака, студената, учитеља, катихета, свештеника, библиотекара и многих других, редакција је припремила укоручени годишњак Звонца за 2014. годину.

Више