;

Дани словенске писмености

Датум : 20.05.2020.

У част и славу словенских светитеља и просветитеља, Свете браће Кирила и Методија, Српско одељење Међународног фонда јединства православних народа и дечји православни часопис ”Светосавско звонце”, већ десету годину организују конкурсе под заједничким називом ЋИРИЛИЦА У МОМ СРЦУ , а сваке године је другачија тема која се обрађује.

Одзив је велики и деца, од вртића до завршних разреда средњих школа, имају могућност да се креативно изразе у најразличитијим областима уметничког стваралаштва.

Свечана додела награда најбољим учесницима, до сада је била организована на дан Св. Кирила и Методија, 24. маја у Руском дому.

Ове године, због ванредне ситуације, корона вируса , ковид 19, као и прекида школске године, конкурс је морао да буде продужен, па радови за овогодишњи конкурс на тему МОЈА ОТАЏБИНА, могу да се шаљу до 31. октобра 2020. године, а свечана додела награда ће бити у току новембра месеца, о чему ће учесници бити обавештени на време.

Празник Светих Кирила и Методија ове године ћемо обележити као и раније, полагањем цвећа на споменик у парку Светих Кирила и Методија, и присуствовањем Светој Литургији.

Овим сликама и текстовима подсећамо вас на неке раније конкурсе и изложбе ваших најбољих радова у Руском дому, потрудите се и ове године да одговорите изазову, а ваш труд ће бити награђен вредним наградама.

У овом подухвату наши стални добротвори су НИС Гаспром ДОО и Југоросгас ДОО, на чему им се, у име све награђене деце и наше име, најтоплије захваљујемо, као и Руском дому који нам је домаћин свих ових година.

***

СВЕТИ ЋИРИЛО И МЕТОДИЈЕ

Почетком деветог века живели су у Солуну знаменити и богати људи у Лав и Марија. Имали су два сина, Константина и Методија (није забележено његово световно име). Њихова мајка, Марија, била је словенског порекла, па су дечаци са њеним млеком упили и њен, словенски, језик.
Израсли су дечаци у младиће, постали славни по учености и врлинама.
Старији брат је десет година био царски официр, а потом се повукао на планину Олимп, где се замонашио и добио име Методије. Ту му се доцније, кад се замонашио, придружио и брат Кирил (Константин). Како су били мудри и смирени, изванредно образовани и говорили многе стране језике, ромејски (византијски) цар их је позивао кад год је требало да се обави нека изузетно важна дипломатска мисија, коју су они успешно обављали.
Сазревајући и узрастајући у Христу, све је јаче бивало сазнање да се реч Божја шири љубављу и просвећивањем. Да би Словенима приближили веру Христову, решили су да са грчког преведу богослужбене књиге на словенски језик. Најпре су саставили нову азбуку која се звала глагољица. Превођењем светих књига на словенски језик ширили су веру најпре међу Бугарима. На позив кнеза Растислава, браћа иду у Моравску, где „књиге преведоше и дадоше их свештеницима да уче омладину.“ После повратка у Цариград, стварају другачију, бољу азбуку за словенски језик, која је по Светом Кирилу (Ћирилу) названа ћирилица.
На позив папе иду у Рим, где се Кирил разболео и умро 14. фебруара 869. године. Методије се упокојио у Господу 6. априла 885. године. Дело Свете браће Ћирила и Методија наставили су њихови ученици Климент, Горазд, Наум, Сава и Ангеларије, касније названи Петочисленици. Предвођени епископом Светим Климентом дошли су у Македонију, где су из Охрида наставили посао који су започели Света браћа Ћирило и Методије.
Свети Ћирило и Методије нису војевали, ни силом освајали територије и људе, већ су надахнути Духом Светим, деловали међу словенским народима као тихи глас који се дотиче душе, срца и стреми ка висинама. Ћирилицом су написани најстарија богослужбена, књижевна и законодавна дела словенских народа.
Ћирилица је Богом даровано писмо, које нам је дато из руку великих светитеља.. Ћирилица је славенско национално благо. Преко ћирилице смо примили православље и стварали културу. Зато ћирилицу морамо да чувамо, јер је она неодвојиви део свеславенског народног бића, као и део националног идентитета.
Празник Светог Ћирила и Методија је непокретан празник и слави се 24. маја по новом, односно,11. маја по црквеном календару.

***

***

Колевка

Клац-клац у највећој тишини нејако одзвања колевка.Спава у њој девојчица малена, име јој је Србија. Дише… Тако сићушна, а тако снажно дише.
Неко је чува и сасвим нежно уљуљкује, шкрипање се једва чује. Много гласније од шкрипања чуле су се бомбе како одзвањају и ударају на Србијине груди право у срце, колевку, у Косово. Бол је тргнуо из сна и она заплака. Плаче, јечи, јеца и у сузама се гуши попут српског народа над „Милосрдним анђелом“ , некад. Узеше је из колевке њени људи, смирише је молитвом, нежно је нунавши, успаваше је. Нешто сања, нечега се сећа, а има и чега. Запамтила је страдања у Првом светском рату и то јој не да мира. Маше ручицама, гледам је, несвесно тражи помоћ, а бори се. Видим даје боли, да јој је тешко, као свим нашим мајкама, мајкама девет Југовића које су своју снагу у ратовима изгубиле. Мало се тресе, осећам то. Да, било јој је хладно као војницима у Албанским планинама, само што многе од њих није покрио бели џемпер, већ баш такав снег. Поново ме тражи и дозива: „Ту сам, стиже помоћ као што је твом деди стигла од Француске и Русије 1916.“ Будиш се, али ћутиш. Није био сан, била је прошлост. Гледаш ме равно у очи чисто и мило. Гледам те и видим ти на лицу благослов и смирење. Знаш да си сада на сигурном, код срца си у загрљају. Окренула си главицу и гледаш твоју дрвену колевку, са ољуштеним ивицама и старим јастуком. Видим да је волиш, волиш своје Косово! Знаш да си од њега поникла, твоје је. Не знаш да га траже, желели су да га отму и спале. Борила сам се да га сачувам, вриштала сам „Моје је, не дам га!“. Зашто сада гледаш чудно ове моје ожиљке и ране, нису ти јасне? Нису само моје, сви Срби их имају. Спушташ велике трепавице и затвараш уморне и тужне црне очи. Враћам те тамо где највише волиш у твоју колевку, Косову. Спавај Србијо, лепото моја са брдовитог Балкана!
Сви смо били у тој колевци и волимо је, то је наше Косово. Гледам те право у твој ожиљак код срца, док мирно спаваш само се чује шкрипа у соби клац-клац.

Марија Благојевић II/2
Средња школа „Свети Трифун“
Александровац

***

„Све зове, – остајем. Кореном у камену тузи затварам круг.“ (М. Настасијевић ТУГА)
Благи пролећни поветарац мрси ми косу. На тек оживелој ливади све мирише. Мирис расцветале јабуке буди у мени нешто што се тугом зове… Крећем, али нешто ме спутава. Где сам ја то? Куда желим да кренем? Има ли пута ка срећи? Лице ми топло. Руке пружам ка облаку. Он је мио.
Такав је свих ових 16 година. Он је моја прва играчка, а моје небо мој омиљени тепих којим „ходам.“ А шта је земља? Земља је моје станиште. То је башта из које се не може даље.
Она је колевка која ме чврсто пригрлила и не да ме никоме. А куда? На свету лепшег и топлијег места нема. Овде сам осетила све мирисе, оживела сва чула, овде, у колевци мојој, у мом селу. Ово није обично село које живи тромо.
Не, оно је моја колевка, моја башта, мој рај. Осећам мирис хлеба, зуј пчела, осећам реку која пулсира као и моје срце. Пада!
Ова река напаја све, па и мене. Изнад ње је гробље. Ту „станују“ моји преци. Ни они не напустише колевку своју. Гордо и поносно, баш као што ћу и ја. и као што песник каже: Слободаје робу – одбегнем далеко, а све дубље ту и благослов гробу што колевци проклетство неко-одужити дуг. М. Настасијевић: „Туга у камену“.

Стефанија Коцић 3. разред
Техничка школа Врбовац,
Бинач, Косовска Витина

 

***

Сумрак је. Небо се црвени, Сунце нестаје, али га замењује светлост која долази из живог храма иза мене. Појање које допире до мене ствара пометњу међу чувстима. Чини ми се као да је у мени источник безграничног смирења, енергије која бива покренута нечим невидљивим, можда бескрајним небом или појањем монахиња. У души су само исконска, чиста,плава осећања, сви проблеми који су до јуче постојали, сада су ишчезли. Све је један хармоничан и савршен склад. Само ми се у глави мота мисао да се налазим тамо где се рађа духовна снага, тамо где се рађала српска историја, у колевци културе и Правоверности, у колевци живота. Не, нисам у рају! У порти манастира Грачанице сам.
f У порти оне Грачанице која је отелотворена у грађевину с душом још у 14. веку, чији је ктитор Свети краљ Милутин, у оној Грачаница која је један од духовних и културних центара целе наше Србије, у Грачаници коју је опевала Десанка Максимовић, тамо где „звона туку као срца предака, светитељи са иконостаса имају наших неимара руку и сви анђели Симонидино лице.“ Тамо сам одакле је све почело, где се све родило. Сећам се питања које сам јуче сама себи поставила „Шта је нама колевка?“ И сада добијам одговор. Све ово докле год ми допире поглед, ова земља под којом су разасуте кости предака, сва културна добра у којима се преплићу животи далеких славних предходника и нас самих, сви темељи манастира, цркава и домова који су посустали усред најезде „коњаника ноћи“, свс је то МОЈА, НАША колевка. Овде на славном, не јадном, Косову и Метохији цветала је српска средњовековна књижевност, уметност, привреда, држава. То нису само реченице изговорене у заносу, за те тврдње постоје докази. Косовско-метохијској земљи припадају и на њој су расађивали светогорско-византијску духовност: Димитрије Кантакузин, Данило Бањски, патријарх Пајсије Јањевац, Свети кнез Лазар Хребељановић, Константин Михаиловић, сведок моћи и пада средњовековног рударског центра Новог Брда и многи други. Метохија је расадниште и источник вере. Тамо нас кроз Дсчане, Пећку Патријаршију, Бањску, узвишену Грачаницу, спаљену Богородицу Љевишку, опомињу преци који дишу и живе кроз те споменике културе. Опомињу нас и уче коме треба да тежимо, кога да славимо и поштујемо, где је наша стаза до вечног живота. Опредељење за небеско, а не земаљско се на Косову оваплотио 1389. године, после узвишене победе хероизма и жртве зарад истинског богатства. Гледам бодљикаву жицу око Грачанице за коју ми се чини да сече далека небеса и сећам се речи Слободана Костића, песника са Косова и Метохије: „Сад је погано време од арнаутлука, но доћи ће и наше. Доћи ће, велим, јер тако пишу књиге, када ће се свако вратити на своје наследство, ма где прогнан био. То је сада невероватно, но биће ускоро могуће.“ Седим испред Грачанице, у мислима су ми Дечани, Бистрица и Призрен, жалим за порушеним Архангелима и крстим се пред џамијом која је саграђена од неуништивих опека Архангелског, Душановог манастира. Захваљујем се Богу што сам Српкиња и што могу да распознам и разликујем добро од зла. Захваљујем се мајци која ме родила на овом светом тлу које многи жале, уместо да му се диве и славе га. Боже, хвала ти што постоји Косово и Метохија, колевка и источник духовне снаге и стрпљења, културна престоница, исконско место које нас подсећа где припадамо и ко смо, које иас учи постојаној и непроменљивој истини да само онај ко је преживео страдање добија милост. Грачанице, слава прецима који су те изградили! Слава Богу јер су ти преци постојали! Слава теби, Грачанице јер постојиш и трајеш, и не даш да се избрише памћење! На памет ми пада песничка хероина Даринка Јеврић и њене добро познате речи из којих можемо само да учимо и да им се дивимо: „Заветовала сам се сопственом поезијом да ћу остати у Приштини, Није моја глава скупља од главе дјевичке калуђерице. Моји разлози за опстанак су људски и пјеснички.“ И заиста, велика Даринка је остала у Приштини до смрти. Заборавимо ли овакве л,уде који су живели близу нас а били тако велики, ми онда нисмо достојни да спомињемо нашу колевку, Косово и Метохију, које је било њихова инспирација, њихов живот и завет.
Јсрусалиме наш, колевко српског трајања и идентитета, Косово и Метохијо, Света Лазаријо, којој сви дугујемо, теби је вечни живот подарсн од Бога и нико ти ra не може одузети. Недодирљива су Пећка кандила, јер им је Бог подарио вечност. Боже, нека траје и сија колевка наша, нека рађа без прекида културу и духовност, нек вечно из Грачанице извире светлост и умилно а силно појање монахиња, нек постоји место које могу са поносом да назовем завичајем, нек постоје Дечани, Пећаршија, Зочиште, макар око њих било три пута више бодљикаве жице и макар се три пута јаче вијорила песма ноћи „Алах ил илалах“!

Милица Пешић, 4, р,
Гиманзија
Косовска Митровица

Претходна страна
Издаваштво

„ПОРОДИЦА – ЦРКВА У МАЛОМ” Зидни календар Светосавског звонца за 2020. годину „Светосавско звонце” се труди да у свом издавачком опусу, сходно свом статусу званичног гласила СПЦ за децу и помоћног средства у настави веронауке, поред редовног месечног издања часописa и књига, припрема и израђује додатне дидактичке алате.

Више

Зборник духовних, уметничких и народних песама за децу :”Бисерница”, је нови наслов који је са Благословом Светог Архијерејског Синода СПЦ, издало Светосавско звонце. Желећи да поуке, мисли и сведочења исказане кроз музику као најтананију пређу душе, сачува од модерних времена која великом брзином бришу сећања, Звонце је у ”Бисерници”, сабрало 112 песама које је од…

Више

Желећи да изађе у сусрет интересовању многих читалаца Светосавског звонца: ђака, студената, учитеља, катихета, свештеника, библиотекара и многих других, редакција је припремила укоручени годишњак Звонца за 2014. годину.

Више