ДЕВЕТ ЈУГОВИЋА

Освануло јутро судбоносно,
За јунаке, девет Југовића,
Девет соколова, девет браће,
На мегдан се браћа спремаху
И на себе оружје стављаху:
на ногама чизме оковане,
а на груди панцире од злата.
Кад кренуше у бој ти јунаци
Са песмом су путе обасјали,
Мајка их је са страхом пратила
И низ лице сузе је пролила.
На бојноме пољу зеленоме
Сусрете их војска агарјанска
Како су их браћа сусретала
Тако су их и редом посекла.
Ал удари Турска војска јаче
И борба је дуга била
На бојноме пољу крв се пролила.
Ту изгину девет Југовића.
Изгинуше Косово бранише.
Један другог не издаше,
Јадној мајци се не вратише
Нити мајци нит својим љубама.
Изгинуло девет Југовића
Девет синова девет брата
Девет сивих соколова
И са њима сва њихова војска.
Закукало девет кукавица,
Заплакало девет удовица.
Ал је мајка поносита била
Што је овој земљи поклонила
Оно што јој најмилије било,
Свију девет у једноме дану
Не дођоше својој милој мајци,
Већ посташе Косовски јунаци.

Невена Гочобија 4/4 ОШ „Браћа Вилотијевић“ Краљево

ЈУГ БОГДАНОВА КУЛА

У Прокупљу, крај брда Хисара
стоји једна дивна кула стара.
Ја сам то од моје мајке чула,
то је стара Југ Богдана кула.

Висока је, до неба досеже.
Из времена кад је српски кнеже
ратовао у Косовском боју
Где Југ Богдан изгуби главу своју.

Теодора Милошевић 3/2 ОШ „Р. П. Ћићко“ Прокупље

ХАЈДУК ВЕЉКО

Име му­ је Вељко­
то­ му­ л­епо­ сто­ји­,
ту­рски­х љу­ди­ о­н се,
знате, не бо­ји­.

Хајду­к Вељко­
ју­нак је прави­
само­ му­ кру­на фал­и­ на гл­ави­.

На Ђу­рђевдан састанак,
на Ми­тро­вдан растанак.
Свака шу­ма пу­на бл­ага
Вељку­ је вео­ма драга.

Јо­вана­ Арсено­вић 4/4 ОШ „Јо­ва­ н­ Грчић Милен­ко­”Бео­чин

ХАЈДУК ВЕЉКО­ ПЕТРО­ВИ­Ћ

Ју­нак Прво­г српско­г у­станка
наш вел­и­ки­ хајду­к Вељко­,
бо­ри­о­ се про­ти­в Ту­рака
и­ на крају­ по­ги­ну­о­ тешко­.
Ру­ски­ о­рден за јунаштво­
до­би­о­ је ко­ мл­ад о­н.
Ју­наштво­м се у­зди­гао­
реши­о­ је сваки­ л­о­м.
када му­ је фал­и­л­о­ му­ни­ци­је
разми­шљао­ је сво­јо­м гл­аво­м,
о­н је о­ку­пи­о­ сав наро­д
и­ о­крену­о­ се ка небу­ пл­аво­м.
Но­вчи­ћ­и­ су­ полетел­и
њи­ма су­ гађал­и­ про­ти­вни­ка
ту­ бо­рбу­ су­ ско­ро­ до­би­л­и­
ал­и­ би­л­о­ је и­ гу­би­тка.
Неду­го­ нако­н би­тке те
хајду­к Вељко­ по­ги­бе.
Ту­ су­ градо­ви­ наши­ и­згу­бљени­
и­ о­д Срба о­ту­ђени­.

Ан­ а­ Су­бо­тић 4. ра­зред ОШ„Пета­р Дра­пшин­” Ту­рија

ХАЈДУК ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

Дуго су Србијом владали Турци. Србима су узимали сву зараду. Мушкарци су ишли по шуми и враћали власницима отету зараду.

Један од њих био је Вељко Петровић. Он је био један од најхрабријих српских јунака. Борио се за Србију све до смрти.

Он је био харамбаша једне чете. Једнога дана Вељко и његова чета су били у тврђави, а Турци су их опколили. И изненада упуцаше Вељка.

Ето, сада видите зашто сам рекла до смрти.

Даница Тодоровић 2/7 ОШ „Јован Грчић Миленко” Раковац

ЈУГ БОГДАН

Дуго сам размишљала о коме ћу писати после Марка Краљевића. Мислила сам да ће мој избор пасти на Милоша Обилића, јер сам ја мала Санвила (тако се звала Косовка девојка) и живела сам пре рата у великом граду близу насеља који је по његовом имену и названо. Али ипак сам се одлучила за Југ Богдана. Не знам да ли је то због његових година, чојства или храбрости. Он је са својом супругом изродио деветорицу синова. Стари Југ Богдан је васпитао своју децу да буду поштена, искрена и да воле своју земљу. Богдан је са својим синовима кренуо на Косово Поље да са српском војком спречи најезду Турака. Његов најмлађи син, Бошко, био је барјактар српске војске. У том крвавом боју против Турака, заједно са својим Кнезом Лазаром изгинула је и цела српска војска. Они су за собом оставили своје мајке, жене, сестре које су после њих преузеле њихова места. Једна од великих личности српске историје је мајка Југовића која је послала своје синове у бој без повратка. Саветовала им је да се боре за слободу и да ништа не сме да им поколеба веру и Христа. Јуначки је поднела вест о погибији својих синова и мужа. Њен лик је народ овековечио кроз своје песништво. Њихова ћерка, Милица, била је удата за цара Лазара. Са собом је из родитељског дома понела све лепе врлине. Ова дивна жена, мајка и владарка узор је свим српским мајкама и женама, како се чува углед, породица и част, а истовремено брани престо, земља и слобода. Она припада светородној лози Немањића, потомак је Немањиног најстаријег сина Вукана, а праунука је Вукановог сина Димитрија. Ничим није заостајала у доброти иза свог супруга. Уместо својих малолетних синова Стефана и Вука успешно и мудро је водила државне послове. Да би сачувала народ, била је приморана да своју најмлађу кћер Оливеру да Бајазиту за жену, а од њега је испословала делимичну самосталност, деспотство за свог сина, и повратак моштију Свете Петке из Цариграда у Београд. Свој овоземаљски живот окончала је у својој задужбини манастиру Љубостињи као монахиња Ефросинија.

Мислим да, на жалост, у Србији нема више таквих личности као што су Југ Богдан и чланови његове породице. Ми деца, све мање и мање поштујемо своје родитеље, а они имају све мање времена за нас.

Волела би да свака породица буде многобројна. Не могу да замислим ситуацију да немам са ким да делим собу. Код кога би ноћу прелазила да у суседном кревету не спава Јуца, ко би се стално бунио у кући да мама није родила Христину, а и мој домаћи не би био тако „лепо“ изжврљан да нема Јустина.

Анастасија Илић III/2, ОШ. Веселин Маслеша, Београд

Септембра месеца 2004 године  ”Светосавско звонце” је расписало конкурс на тему ”Светородна лоза Немањића”. Тада, нико није могао ни да претпостави колики и какав ће одзив бити, а он је правазишао сва па и она најсмелија очекивања. Стигло је преко 10.000 радова из Србије, Црне Горе и Републике Српске. Укључили су се средњошколци, и неке ликовне радионице, па смо добили и величанствену галерију ликова наших владара и светитеља. Свети Немањићи су престали да буду само имена која се уче на часовима историје или далеки ликови са икона и фресака, постали су деци блиски и драги. О томе говоре њихове слике, песме, као и композиције. Иако су у пропозицијама конкурса није тражило да сликају или пишу о задужбинама , деца су их сликала, јер су оне нераздвојно везане за своје ктиторе. Вредност ових радова је то што су настајали у школама, на часовима веронауке или ликовног васпитања.

Хвала свим вероучитељима, учитељима и ликовним педагозима, хвала деци на оволикој радости, а пре и изнад свега Слава и хвала Богу, дародавцу свих добара.