НЕБЕСКИ ПУТЕВИ

Као што су изграђени путеви овде на земљи, има их и горе, на небу. Анђели су верницима направили пут Љубави, Вере и Наде – једини пут ка Богу, а ђаволци су вековима градили путеве порока, грехова и заблуда.

Многи путеви воде ка Богу, али је само један прави, па би људи често залутали. То је увек мучило анђеле, који су се, како би помогли људима и сами узимали људски лик. Тако, као вредни земљорадници, они сеју Божје семе, а добри људи су им плодно тло.

Зато су искрени, поштени и верни људи кренули исправним путем. Пут је само један, и сви су на њему блиски, зато и називају једни друге ближњима. Они иду у царство небеско, ка Богу Истинитом.

Анђели нису успели да се дотакну срца људи којима је душа мрачна, који не верују у Бога и љути су на свет око себе. Њихови грехови и овоземаљске жеље отварале су им многе путеве, али ти нису водили до Бога. Како је таквих странпутица много, људи су се удаљавали и отуђивали једни од других.

Само тешком, покајничком заобилазницом, човек без вере би могао да уђе у Царство небеско и да се сједини са Богом од којег је све потекло.

Нина Бусарац, 7/3 ОШ „Станислав Сремчевић” Крагујевац

ЋИРИЛИЦА У МОМ СРЦУ

Шетам се улицама града у ком сам рођена, града за који ме вежу најлепше успомене, града мог детињства.

Пролазим поред шарених излога са лепим хаљинама, скупоценим накитом, поред пекара из којих допире опојан мирис тек печених пецива. Велика, мала, украшена, искошена слова красе излоге, али сва су латинична. И наједном осетих страх да је изгубљено наше писмо, као да су те речи стварног порекла потребне да улепшају излоге радњи. Тек понегде, скрушено блистају ћирилични натписи. Срце се радује. Ту су. Нису та слова заборављена, није то писмо покрила паучина. Треперим. Чини ми се да и она лепа слова наше азбуке радују се са мном. Ту смо. Заједно. Гледам. Дивим се тим кукицама и линијама којима је записано наше постојање. Српска историја, српска вера, српски родослов, све је записано српским писмом. Јесмо ли још увек Срби? Јесмо ли и даље поносни на славне претке? Да ли сећамо Немањића, Јефимије, деспота Стефана Лазаревића, Доситеја, Вука, владике Николаја и других људи великог срца који су се борили да сачувамо идентитет, да будемо јединствени? А шта нам даје ту посебност до наша мила ћирилица? Тих тридесет знакова у којима је садржано све што кажемо, помислимо, запишемо, то су трагови што остају после нас. А да ли ће наши потомци знати ћирилицу или ће то време бити време страних речи, непознавања своје историје, обичаја, културе, непознавања себе?

И даље гледам у та мала слова на излогу, осмех ми озари лице јер схватам да ће ова слова заувек постојати јер ако се одрекнемо ћирилице, одрећи ћемо се себе, а прави Срби никада се неће одрећи свог постојања.

Александра Корићанац, Гимназија, Чачак

РАДОСТАН ДОГАЂАЈ У МОЈОЈ ПОРОДИЦИ

Радост је кад се радујеш
Због ближњега свог,
Што си добар, племенит,
Што те чува Бог!

Радујеш се кад пас каже ав, ав
Радујеш се што си здрав
Кад добијеш пет
Полетим у свој лет.

Радост је кад кажеш БА!
Кад видиш радост на лицима, има беба.

Кад видим прут са којим
Ће отац да ме бије,
Сетим се мака са ликом лутка
И кажем ”Најбољи је”.

Радост је кад се радујем
Због ближњега свог,
Што си добар племенит,
Што те чува Бог!

Анђела Ракоњац 5/1
ОШ ”Прељина”, Чачак

ХВАЛА БОГУ

Волим живот, волим људе,
Желим да свима добро буде,
Доста је туге и много бола,
Нек’ сада владају мир и слога.

Да ли си чуо брате мили,
Како је леп птица пој?
Да ли си видела, мила сестро,
Звезде што сјају као сјај ока твог?

Путниче уморни, ти тмури сељаче,
Хеј људи, видите ли Бога у чарима природе?
Бог створи и море и небески свод,
И шуме и горе и пчелица рој.

Све је човек добио од милога Бога,
А да ли се сећамо Спаситеља свога?
Зато сваког дана, кад отвориш очи,
Ти прво захвали Богу на милости,
Што нас, грешне људе, Он и даље воли
Наду Он нам пружа, од греха чува.

И зато сад и ја кажем велико ХВАЛА,
Хвала драги Боже, на свему ти хвала.
Хвала за сваки дан, за сваки трен живота
За лепоте многе, за осмех, за срећу,
Спаситељу наш, хвала Ти на свему.

Александра Корићанац ½
Гимназија, Чачак

МОЈЕ МАЧЕ

Имам једно маче,
Оно је весело
И по пољу скаче.

Ја га пуно волим,
И са њим се играм,
А оно се окреће
Као лака чигра.

Научиће оно
И мише да лови,
А награду добиће
И креветић бољи.

Ту ће да ми спава
И весело преде
А онда ће да скочи
На велике греде

Маја Жижовић 3/3
ОШ ”Свети Сава”, Горњи Милановац

МАЈКА БОЖИЈА

Јоаким и Ана од царскога рода нису имали порода. Били су људи добри и Богољубиви, добили су девојчицу Марију.
Да би завет дат Богу испунили, Марију су у храм испратили. Када су стигли испред храма, поп их је чекао са свих страна.
Кад је Марија стала код Светог угла, одма се знало да ће бити господарица ума.
Куцне задњи час чувања у храму и када јој се мајка и отац покојише, припаде пресветом Јосифу на чување.

Ђурђина Јаковљевић 5а, ОШ ”Чех Карољ”, Ада

СВЕТИ САВА

Свети Саво школска славо
Ја се теби молим, чувај
Ми све што волим.

Свети Саво твоје име мене
Свуда прати где год пошао
Да се срећан кући вратим.

Свети Саво, Свето име
Тебе славе сва деца
Широм земље Србије.

Алекса Петрић 4. разред,
ОШ ”Илија Бирчанин”, Беомужевић, Ваљево

ПРЕД ИКОНАМА СВЕТАЦА

Паде вече и дође вакат да се Богу молим.
Бога молим за здравље, срећу, радост мало већу
И да ми опрости све грехе које сам свесно и несвесно
Починила.
Богородици Тројеручици кад се молим,
Ја сав свој страх и тугу изнесем из душе
И кажем све моје снове који се руше.
А она као да хоће нешто да ми вели
И све најбоље ми жели.
Преда мном стоје иконе светаца
И као да су сви погледи уперени право у мене.
Поштујем све Божје заповести
И како каже Свето писмо:
Прва ми је дужност да се Богу молим
И да се Бога бојим,
Не вреди веровати у Бога а не молити се,
То је исто као и волети неку особу,
А не борити се за њену љубав.

Наталија Петковић, 7. разред
ОШ ”Танаско Рајић”, Љубић