Да ти кажем сине, све по души и истини како је било. Чуо си за ову нашу цркву, овај наш манастир Светих врача Козме и Дамјана, Зочиште?
Страдавао он са народом. Памтио освајаче. Ропство и слободу, похаре и гладне године. Збегове и Саборе. Претурио невоље, ни броја се не зна колико. Нама манастир био чувар, заштитник, путовођа. Светилник у невиделици.
А људи долазили, молили Светитеље, благе лекаре, да им од Бога измоле исцељење душе и тела. И вид да дарују, духовни и телесни.
Притицали Светом Олтару и Светим моштима и ми и наше иноверне комшије. Долазили из близа и из далека. И помагала Света Браћа. Трајало то тако пуних седам векова.
Пре једно двадесет година, посадио калуђер поред цркве три дрвета: трешњу, јабуку и лозу. С пролећа заједно цветале. Прва родом даривала трешња. Око Петровдана стизале јабуке. О Преображењу сазревало грожђе. Било свима на радост. У хладу се одмарали болни и уморни. Поред цркве жуборио извор, за очи лековит.
Онда, у злу годину, дођоше зли људи. Поубијаше многе, нас остале протераше. А да се никад више не вратимо, ни пут да нађемо, спалише нам зеницу ока, свети храм. Свете Мошти монаси пре огња уграбише и однеше далеко, где ови не могу да им науде.
Злотвори се онда већем злу досетише. Дигоше све у ваздух. Од наше цркве камен на камену не остаде. Гробље око цркве разрушише. И мртви им криви. Што су ту, што сведоче о нашем постојању од старине. Тад погину и воће. Остадоше гола, израњављена стабла са искиданим патрљцима грана. На брег се спусти мук.
Први пут после седамсто година не чују се звона. Не можеш на невољу да се навикнеш. Боли, брате, боли много! Ал да се трпи – мора. Почекасмо да се зло мало примири, па почесмо кришом да долазимо. Ни да кукамо не можемо. Свако свије своју муку, стегне срце, љуби камен, омије сузама упали цвећу. Богу се молисмо на згаришту.
Прође тако неколико година, туго моја. Лоза се по развалини пружила, загрлила лишћем, али рода нема.
После чујемо, дошао неки калуђер. Кад видех мантију, огреја ме сунце.
Даде Бог, поче да се ради. Све камен по камен пребирамо. Од истог камена црква да се гради. И би тако. Сагради се црква, па конак, још мало, па ће и звона да пропевају.
Божја воља. Даде Бог љубави, снаге, храбрости и умећа првоме што крену да обнавља. Помогоше после људи. И све би с благословом.
А ово хоћу да ти кажем: Оне воћке, родна дрвета, пет година стајаше мртве, не пустише листа. Прво пролеће, од кад поче да се обнавља манастир и зида црква, крену по нека млада гранчица, поред оних старих, искиданих. Кад лани вратише мошти Светих врача, безсребреника Козме и Дамјана, у обновљену цркву, трешња беше рађала, јабуке узреле, а млада лоза кренула.
Па сад ти мени реци јеси л’ икад видео такву слику Васкрсења. Велики је Бог и чудесна су дела Његова. Знаш ону песму:„Како је лепо Господе, кад храм васкрсава!”
Јесте васкрсао храм, подигли га људи, милошћу Божјом. А кад храм васкрсава, кад се у њему опет народ Богу моли и Света Служба служи, васкрсава и Божје стварање.
Немо да плачеш. Дођи и види!
Манастир Светих врача Козме и Дамјана из 13. века, у селу Зочиште у Метохији, запалили су, а потом динамитом до темеља разорили Албанци, јула 1999. године.
Храм је обновљен. После седам година, на дан Св. Врача Козма и Дамјана, 14. јула 2007. године, враћене су Свете мошти и служена је Света Литургија у обновљеном храму.
Храм је опет светионик наде, који живи пуним духовним животом.

Записано на дан Св. врача Козме и Дамјана, 14. јула 2008., у манастиру Зочиште
Радмила Мишев