На празник Преноса моштију Св. Николаја мирликијског, неколико нас, који похађамо часове вјеронауке при цркви Св. Тројице у Будви, са вјероучитељицом смо посјетили манастир Врањину на Скадарском језеру.

Из села Врањина, смо чамцем кренули ка манастиру. После кратке вожње угледали смо мало пристаниште. Уским путићем смо ишли узбрдо ка манастиру. Успут смо видели две велике корњаче. На једном проширењу смо најпре угледали конак, па онда и манастир.

Отишли смо на Литургију. За пјевницом су појале монахиње из манастира Бешка. Причестила сам се, а мало затим је уследило освећење славског колача. Отац Илија, настојатељ манастира, свештеници из других манастира и цркава, монахиње, народ и ми дјеца, сви смо заједно пјевали и окретали колач славећи Светог Николаја Чудотворца.
После Литургије смо сјели за трпезу која је била испод великог храста. Моје другарице и ја смо помагале сестрама. Кад смо завршили, отац Илија нам је причао о цркви.

Манастир Врањину је основао Св. Сава око 1221. г. Ктитор је био први зетски епископ Иларион. О манастиру има много записа из 14. и 15. вијека. Турци су цркву разрушили 1843. г, а обновио је 1886. г. књаз Никола I Петровић. Седамдесетих година прошлог вијека поред манастира су пронађена звона из 15. вијека, која се чувају на Цетињу. До доласка Турака овдје је била резиденција зетских митрополита.

Послије смо разгледали околину. Манастир има козе. Свака има своје име. Док су козице пасле траву, једна од њих, Роска, није пасла него је била замишљена и гледала увис.

Код конака су кучићи Сима и Медо. Они су много добри и ми смо се играле с њима.

На манастирској слави су били и наши нови другари, дјечаци из села Врањина: Немања, Петар и Лазар. Ја сам са њима играла фудбал и хватала гуштере. Пуно смо се играли, а док сам се одмарала, цртала сам Скадарско језеро и манастир.

Предвече смо кренули кући, надајући се да ћемо ускоро опет посјетити ову светињу. Поново смо се возили чамцем и вадили локвање из језера.

Барбара  Кастрати,  12  година,  Будва