[1]У среду 7. октобра, Православни дечји часопис ”Светосавско звонце”, пружило је свој допринос овележавању великог јубилеја, једног века од јуначке одбране Београда, организујући молитвени скуп на Дорћолу, на месту са ког је командант одбране града Београда, мајор Драгутин Гавриловић, изговорио сада надалеко чувену команду својим војницима. Његово Преосвештенство Епископ топлички Арсеније, викар Његове Светости, служио је парастос јунацима који су свој живот положили за слободу Отаџбине. Саслуживали су свештеници цркве Светог Александра Невског.
[2]Уз предивно појање хора Богословије Светог Саве, окупљени око свеће воштанице и жита, које символишу васкрсење, жртву и победу, сабрали су се и за покој душа помолили они који поштују жртву предака.
Након одслуженог парастоса окупљенима се обратио пригодном беседом Епископ топлички Господин Арсеније, истакавши да смо се окупили на овом месту да би се помолили за мајора Гавриловића и за душе свих његових сабораца који су животе дали за одбрану овога града и Отаџбине. Они су се жртвовали да бисмо ми данас овде живели слободно, и наша је дужност да их се увек сећамо и да се молимо за њих.
[3]После беседе Епископа Арсенија, у име организатора – Светосавског звонца, говорио је Димитрије Стикић који је све присутне подсетио на обнову овог спомен обележја које је 1995. године постављено од стране Удружења поштовалаца и потомака добровољаца и војника ослободилачких ратова 1912-1918.године, али је након тога спомен обележје неколико пута оскрнављено. После обнове спомен плоче 2012. године, они који не маре ни за прошлост ни част, украли су спомен плочу. Због тога је 2013. године постављена нова спомен-плоча са пратећом расветом и видео надзором како би се осујетили овакви немили и непримерени потези нечасних појединаца.
[4]У име потомака мајора Драгутина Гавриловића речима захвалности присутнима се обратио и праунук Милош Маринковић са којим је била и његова супруга и осмомесечни син Драгутин који је понео име свог славног чукундеде.
[5]У кратком културно-уметничком програму учествовали су: прослављени драмски уметници: Тихомир Тика Арсић и Лепомир Ивковић у чијој интерпретацији су поново као 7. октобра 1915. године загрмеле речи команде мајора Драгутина Гавриловића, које данас напамет уче питомци и будући официри свих светских војних академија:
[6]„Јунаци!
Тачно у 15 часова непријатеља се има разбити вашим силним јуришом, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, има да буде светао.
Војници! Јунаци!
Врховна команда избрисала је наш пук из бројног стања, наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате више, да се бринете за животе ваше, они више не постоје.
Зато напред у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!”
Животопис мајора (пуковника) Драгутина Гавриловића
[7]Драгутин Гавриловић рођен је 25. мај 1882. године у Чачку. Војну академију завршио је 1901. године. Учествовао је у скоро свим биткама српске војске у Првом светском рату. Војну каријеру је завршио у чину пуковника. После Војне академије је постављен за команданта 10. пешадијског пука моравске дивизије у Чачку у данашњој касарни Ратко Митровић. Учесник Првог Балканског рата, Другог Балканског рата, Првог Светског рата и другог Светског рата. Носилац је Карађорђеве звезде, француског Ратног крста као и многих других одликовања. У српској историји остаће запамћен по говору који је одржао браниоцима Београда 7. октобра 1915. године на месту данашњих укршатања улица Мике аласа и Цара Уроша на Дорћолу непосредно пред јуриш у коме је и сам тешко рањен. Тај његов говор и дан данас знају наизуст многи кадети војних академија у свету.
Преживевши одбрану Београда, повукао се је заједно са српском војском на Крф. Командујући својом јединицом на коти источни Ветерник 1918.године први пробија Солунски фронт. После пробоја Солунског фронта, војвода Петар Бојовић га је предложио за виши чин, међутим то није прихватио војвода Степа Степановић уз образложење да је превише млад. Предавао је војну администрацију на Војној академији у Београду. Генерал Душан Симоновић му је 27. марта 1941. понудио чин генерала и место министра одбране, међутим он је то одбио уз образложење да га предлог не интересује и да је он војник. Пуковник Гавриловић је после капитулације у Априлском рату у Сарајеву је заробљен и одведен у концентрациони логор близу Нирнберга. Из заробљеништва се вратио тек 1945. тешко болестан. Нова комунистичка власт кажњавала је његову породицу. Ћерке, у почетку док је он још био у заробљеништву нису могле да добију посао јер се отац ”није вратио из емиграције”. Боравак у логору је оставио великог трага на здравље пуковника Гавриловића и по његоворм повратку био је сама кост и кожа.Убрзо потом од последице свега тога као и самог третмана ”нових власти” умро је 19. јула 1945. године у свом стану на Славији у крајњој беди. Иако омиљен у војсци и народу сахрањен је без икаквих почасти у одрпаној униформи пуковника Југословенске краљевске војске у туђем гробу тј гробници своје рођаке.