Деца са посебним потребама су она деца којој више, много више него осталој деци, треба љубави, разумевања и помоћи. Њима смо посветили наредне странице „Светосавског звонца”.

На добротворном балу, на којем су прикупљана средства за школу за децу са посебним потребама, отац једног од ученика поделио је са присутнима причу, коју, сигурни смо, нико од њих неће заборавити.
Отац се напре захвалио свима у школи, на великом труду, бризи и пожртвованом раду, а затим је наставио:
– Мој син, Синиша, не може да научи све оне једноставне ствари које могу друга деца. Није у стању да разуме и уради оно што могу сви његови вршњаци.
Жамор у сали је утихнуо, а Синишин тата је наставио:
– Верујем да, када телесно и ментално инвалидно дете, попут мог Синише, дође на свет, то је прилика да се јави и искаже боголикост у човеку, односно, истинска људска природа.
Потом је наставио причу. Синиша и његов отац шетали су пред терена, где су дечаци из њиховог комшилука играли фудбал. Синиша је упитао оца да ли може да игра с њима. Отац је знао да већина дечака не би желела да неко као Синиша игра у њиховој екипи, али је исто тако добро знао и колико би његовом сину значило да му дозволе да игра, колико би му то пружило осећај припадности и самопоуздања.
Синишин отац је пришао једном дечаку поред аут–линије и упитао да ли би и Синиша могао да игра с њима. Дечак се у неверици окренуо према игралишту и рекао:
– Знате,мигубимоса4:1,аближисеикрај утакмице. Па… може, нека игра за нашу екипу, ставићемо га на позицију левог бека.
Синиша је, са широким осмехом, обукао дрес свог тима. Отац га је озарен гледао са мајушном сузом у оку и осећајем топлине у грудима. Дечаци су јасно могли да виде и осете срећу ганутог оца, који се радује што је његов син примљен у њихов тим.
При крају утакмице Синишина екипа је дала го из једне брзе контре, али је још увек губила са два гола разлике. Синиша је покривао леву страну терена, куда ниси ишле никакве акције, али он је био пресрећан јер је добио прилику да буде у игри. У самој завршници Синишина екипа је опет постигла го. Резултат је био 4 : 3! Сада им се смешила прилика за изједначење. И заиста, досуђен је пенал за Синишин тим.
Дечаци су се договарали ко ће извести пенал. Неко је рекао да пуца Синиша, али, то је значило да губе утакмицу. На изненађење свих, лопту су дали Синиши. Сви су знали да је то „немогућа мисија”, јер Синиша није знао, нити је могао правилно да шутира, а камо ли да погоди стативу или превари голмана.
Ипак, кад је Синиша стао иза лопте, противнички голман је, схвативши да Синишина екипа свесно ризикује пораз, ради тог јединственог тренутка у Синишином животу, одлучио да се баци на супротну страну, како би лопта ипак ушла у мрежу.
Синиша је узео залет, замахнуо ногом и … траљаво закачио лопту, која је полако кренула ка супротној стативи. Утакмица би у том тренутку била решена, јер је лопта била спора, и свако од играча је могао да је стигне. Међутим, и они су се кретали сасвим лагано, па сви гледаоци повикаше:
– Трчи Синиша, трчи! Стигни је! Трчи, трчи и шутни је у мрежу!!!
Никада у животу Синиша није толико брзо трчао. Једва је успео да стигне лопту, пре него што се откотрљала у аут. Дотетурао се и широм отворених очију, задихан, зауставио се да види шта ће даље. Сви повикаше:
– Шутни је у го!!! Шутни је у го!!! Ухвативши дах, Синиша је, напрежући послед-
ње атоме снаге, као у бунилу, некако умирио лопту, захватио је унутрашњом страном стопала и … и сместио у мрежу!!!
Мук! …, а онда провала одушевљења. Сви повикаше:
– Си–ни–ша!Сини–ша! Пренераженом Синиши прискочише сви суигра-
чи грлећи га као хероја који је спасио свој тим од пораза.
Потресени отац је дрхтавим гласом, док су му се сузе котрљале низ лице рекао:
– Тог дана дечаци обе екипе донели су мало праве љубави и човекољубља у овај свет!

Илустровала Слободанка Боба Тодоровић