УВОДНА РЕЧ
Ја сам Господ Бог ваш, по мојим уредбама ходите, и моје законе држите и извршујте (Језекиљ 20, 19)
Ја сам светлост свету: ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота (Јован 8, 12)
У њега је мудрост и сила, у њега је савет и разум (Књига о Јову 12, 13)

У животу, који водимо на овој земљи, потребни су нам путокази, ослонци и мерила исправности, одговори на најважнија питања одакле потичемо, ко смо, какав је смисао, правац и вредност нашег живљења, шта да чинимо… Можемо их наћи у „науци над наукама”, хришћанској вери, за коју епископ жички Николај рече да је
„највеће, најважније и најпоузданије знање од свих других знања… „.

Као што је Бог над свима људима, тако је хришћанска наука над свим осталим знањима и учењима људским. Бог се мудро и милостиво постарао о свим својим створењима, посебно о човеку, кога је створио по слици својој. Људима је као Његов природни морални закон усађена савест да се управљају у своме животу.

Међутим, пошто је после Адамовог пада глас савести пригушен због греха и безакоња, људи су све више почели пропадати у таму безбожја и неморала. Да би их некако освестио и повратио себи, Бог се постепено јављао, прво Авраму, затим његовим синовима и, најзад, старозаветном пророку Мојсију, коме је на гори Синајској дао закон у облику 10 заповести исписаних на каменим таблицама (2 Мојсије 20,2–17).

Ове заповести су дате да би се народ етички и морално усавршавао испуњавајући их, припремајући се тако за долазак Господа Исуса Христа, оваплоћеног Сина Божјег. Њихово испуњавање такође припрема за Христове заповести, које су знатно узвишеније, него старозаветне.

Нарочито је значајна десета заповест, која почиње да припрема човека за једну унутрашњу борбу са својим мислима и жељама.

Док све остале заповести непосредно одређују шта да се чини или не чини, последња се односи на жеље, дакле, она пресеца злонамерно дело већ у самом зачетку, у мислима и осећањима. Зато Господ касније говори:

„Речено је не чини прељубу, а ја вам кажем, који погледа жену са жељом већ је учинио прељубу срцу свом”..

И многе друге старозаветне заповести Христос знатно пооштрава, односно, доводи до савршенства, и тиме нас људе учи да будемо свети као што је он.

Врхунац су две најсавршеније и најузвишеније заповести, које је дао Господ наш Исус Христос, у којима је обухваћена сва етика и сав морал хришћанства. То су заповести:

„Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свом мишљу својом” и

„Љуби ближњега свога као самога себе” (Матеј 22, 37–40; Марко 12, 30, 31).

То је закон љубави, који нас поистовећује с Богом и уводи у живот вечни.

Хришћанску мудрост и врлине упознајемо на разне начине, од богоугодних људи, из мудрих књига, а пре свега Светог писма, правилно тумачећи оно што видимо и чујемо око себе, прикупљајући сопствено искуство.

„Запитај стоку научиће те; или птице небеске, казаће ти. Или се разговори са земљом, научиће те, рибе ће ти морске приповједити” (Књига о Јову 12,19).

Сва дела Господња речито говоре о величини, мудрости и промисли свог Творца. Нарочито је корисно да упознајемо шта су доживели други људи, разна казивања, предања, поучне приче са примерима доброг понашања који служе за углед, и лошег, као опомена да се тако не чини.

Све то ће допринети да боље схватимо многовековно искуство стицано бројним генерацијама и тумачено у светлу учења Господа нашег Исуса Христа. Томе служи и ова збирка прича и песама, прикупљених из разних извора и сређених према Божанским заповестима и хришћанским врлинама.

Сврха ове књиге је да пружи свој скромни допринос најважнијем задатку који сваки човек има на земљи духовном узрастању које значи образовање, уподобљавање Богу постизање богосличности. Овај задатак нам се открива у библијској поруци:

„Будите ви, дакле савршени, као што је савршен Отац наш небесни” (Матеј 5, 48).

Такав се постаје само угледајући се на Сина Божјег, на Његов живот и врлине: праведност, светост, духовну и телесну чистоту, доброту, смерност, кротост, трпљење, љубав, милосрђе, праштање, самоодрицање и, пре свега – послушност свом небесном Оцу и Његовим законима.

Само тако човек постаје достојан вечног живота и блаженства у царству Божјем.

Са надом да ће текстови и поуке, које књига садржи, подстаћи младе читаоце да размишљају о ономе што чине, помоћи им да успешније разликују добро од зла, врлину од греха и богоугодно од богомрског, као и да разрешавају многе дилеме које пред њих поставља савремени живот, најлепше се захваљујем братству манастира Хиландара за несебичну помоћ сваке врсте, без које књига не би угледала светло дана.

Емил Каменов