Лик Св. Цара Константна са Христовим Монограмом

Град Наисус, данашњи Ниш, основали су Келти у 3. веку пре Христа, а име је добио по реци Нишави (Naissa) коју су келтски прастановници звали Вилина река (Navissos, лат. Naissus, грч. Ναϊσσός, тур. Niş) У време Римског царства град називају Naissus, што је романизовани назив грчког имена Naissos.

Бронзана глава Цара Константина

Кроз своју дугу историју Наисус се налазио у саставу многих царстава и држава. Био је административни, војни и трговински центар на римском путу Via militaris, касније званим Царски друм (Цариградски друм), који је спајао Европу и Малу Азију. Ниш је родно место цара Константина Великог, као и царева Констанција II и Јустинијана I.
На основу археолошких ископавања може се закључити да је територија на којој се данас налази град Ниш била насељена још од периода средњег палеолита (100.000– 30.000 год. пре Христа).

Ранохришћанска гробница

Наисос, грчку колонију, Римљани су освојили у у 1. веку. У 2. веку чувени историчар Птоломеј у својој „Географији” помиње Наисус као један од четири највећа града Дарданије.
У Нишу је 27. фебруара 272. рођен je Свети цар Константин Велики, чија је мајка, Света Јелена, била родом из Наисуса.
У току 4. века основана је епархија у Нишу, чиме Ниш постаје важан религијски центар. Из тог доба потиче Нишка базилика. Више

Ни ово као ни једно претходно лето није било исто. Стекли смо нове другове, обишли непозната места и поклонили се раније обиђеним светињама.
Мислила сам да знам свако свето место на Црногорском приморју, али, овог лета сам видела да није тако. Потврдиле су се речи оца Јустина савинског да Црна Гора није Црна, него да је Света Гора јер је свако њено брдо украшено црквом или манастиром.
Дан после Св. Архангела Гаврила и славе на Михољској превлаци, на предлог оца Петра Улемека, који се вратио после вишемесечног боравка са Свете Горе, моја породица се упутила ка скиту Св. Ђорђа који се налази изнад Бечића.
У манастиру Дуљево сестре су нам показале стазицу која води ка скиту. Уска козја стазица, трње и купине око ње. Пролазили смо преко потока, усека, литица… Тата нас је бодрио, ишао последњи, а као познавалац лековитог биља уз пут је сакупљао оригано, жалфију, нану…
Након четрдесетпетоминутног хода стигли смо на одредиште. Мала црквица од камена посвећена је Св. Ђорђу као и целокупни скит. Црква је из четрнаестог века и упркос свим земљотресима није страдала јер је сазидана на стени.
У скиту ја сама сестра Јелена која је дошла из Русије. Њено је једино друштво мала маца, у то не укључујемо незване госте: змије, слепе мишеве и ситне зверчице. Мислим да је сестра Јелена савремена подвижница јер све намирнице потребне за цркву и домаћинство она мора на рукама изнети до скита.
Нама је стаза била напор и тог пријатног летњег дана, а сигурно је неописиво теже проћи њом када пада киша или завеје снег.
Отац Петар је служио Литургију где смо сви заједно певали и причестили се. Са 590 m надморске висине, на којој се налази скит, пружао се предиван поглед на Будву, острво Св. Стефан и Бјелопавлићке манастире Дуљево, Рустово, Прасквицу… Више

За циклус старозаветних прича из ОШ „Кадињача” Лозница награђени су; 1. Филип Иг- њатовић 4/2; 2. Христина Грујућ 4/2; 3. Адријана Гаврић; 4. Тамара Саватић; 5. Емилија Су- ботић 4/2; 6. Милана Парић; За циклус „Срна у изгубљеном рају”: 7. Јелена Стојановић 5. р. ОШ „Вук Караџић” Врање; 8. Анастасија Стоилковић 3/5 ОШ Б. Радићевић” Бујановац; 9. Симонида Величковић, 8.р. ОШ „Б. Радичевић” Трговиште; 9. Сандра Коматовић 3. р. 10. Иван Коматовић, 3. Р. Из: ОШ „Олга Милутиновић” Лешево; Из ОШ „Браћа Вилотијевић” Краљево: 11. Марија Ашанин 3/1; 12. Вукашин Ђорђевић 1/1; 12. Андријана Станковић 2/4 ОШ „Радоје Домановић” 13. Димитрије Корнарос 3/2, Шабац; 14. Вељко Филиповић 2/3 ОШ „Иван Горан Ковачић” Нишка Бања; 15. Милош Тодоровић 3/1 ОШ „Лепосавић” Лепосавић; 16. Вук Иванишевић, Београд; Више

МОЈА ПРВА ИСПОВИЈЕСТ

Један доживљај ћу увијек памтити.
Ишла сам у трећи разред основне школе. По мом мишљењу, нисам била несташно дијете, али сам увијек, осјећала страх од учитељице. Тај страх влада у мени од другог разреда, кад се учитељица извикала на мене због свеске из математике, коју сам заборавила. Вјероватно сам ја то тада преозбиљно схватила, али од тог дана, свако јутро када сам требала да идем у школу, сам плакала. Мојим плачем сам изазивала бригу и страх родитеља.
Једног јутра сам се пробудила и рекла себи:
Пошто ни данас не желим да идем у школу, јер се бојим, најбоље би било да слажем родитеље да сам болесна.
Тако сам и учинила. Остала сам код куће, мама ме његовала, а ја сам јако добро глумила да ме боли стомак. Тих дана је требала да нам дође у посјету моја тетка Вајка, која је вјероучитељица.
Не знам зашто, али одлучила сам да свима кажем истину о мојој лажној болести. Родитељи су били јако љути и имали су право да се љуте. Тетка Вајка ми је рекла да би било добро да се исповиједим.
Значење те ријечи ми није било баш нај јасније. Схватила сам да сам јако погрије- шила и да то могу да исправим само ако се искрено пред Господом покајем. Отишли смо на Литургију. Не сјећам се који је дан био, али се сјећам да је био неки празник. Више