;

Како се крстимо?

Секција: Број
Датум: 27.12.2010.
Број:
С вако од нас мора знати да састављена три прста десне руке символишу Свету Тројицу: Бога
Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога. И још, да стављањем та три прста на чело своје, праћено речима У
име Оца, захваљујемо Оцу што нас је створио, и молимо Му се да просвети ум наш да би испунили вољу Његову; док стављањем та иста три прста на груди, говорећи И Сина, помињемо друго лице Свете Тројице, и молимо да нам ојача вољу како би могли истрајати у свему што је добро; и на крају, дотичући десно и лево раме, призивамо треће лице Свете Тројице, и молимо се да нам Свемогући Творац подари и телесне снаге да ревнујемо и радимо само оно што је целисходно и Богу угодно.
Ми, дакле, крсним знаком нарочито
изражавамо: веру у Пресвету Тројицу, и поуздање у помоћ Господа нашег Исуса Христа Који нас је спасао својим страдањем на Крсту. Према томе, осењујући се крсним знаком, ми стављамо печат Христов на себе. А стављањем тог печата, обавезујемо се да свагда исповедамо Христа, испуњавајући Његове заповести и чинећи што је по његовој вољи.
Исто тако, морамо знати да тај крсни знак, којим треба да се почиње и завршава свака молитва и сваки посао, представља оно знамење на којем је разапет Господ и Спаситељ наш Исус Христос; и то ради нас људи и ради нашега спасења.
…Сваки онај који себе сматра припадником Цркве и моли се Богу, а не води рачуна како ће се прекрстити, личи на жедног путника који, путујући кроз безводне крајеве, једва успева да пронађе један изворчић и пожури да утоли своју жеђ; а кад тамо, до воде је дубоко и не може је дохватити. Или на прозеблог сиромаха који на цичи-зими некако скупи мало сувих дрва, и све их лепо намести како ће што пре планути; али нема чиме да их потпали. Или пак на архитекту који зида огроман солитер пре него што добро постави и осигура фундамент огромне грађевине.
Може ли угасити жеђ путник који није у стању да дође до воде?
– Не може! Може ли се огрејати прозебли сиро-
мах који нема чиме да потпали ватру, иако седи поред гомилице дрва?
– Не може! Може ли се одржати солитер чи-
ји темељи нису добро постављени и осигурани?
– Не може!
Дакле, одговор је увек исти:
– Не може!
У реду. С тим смо начисто! А да ли ће Господ услишити молитву крштеног Србина који се крсти неправилно, механички, или накарадно, не мислећи у том моменту о значају крсног знака и часног и животворног Крста уопште?
– Неће! Сигурно неће!
Ето, то је разлог што наше „Светосавско звонце”* у сваком новом броју понавља исти чланак са фотографијом Мала Милица се крсти, као стални мементо који нас подсећа на оно што не смемо заборавити.
Протојереј – ставрофор Милан Д. Јанковић, Саборна црква у Београду 1970. из књиге НА ПУТУ (црквене проповеди), Нова искра, Београд 1997.
* Реч је о Светосавском звонцу” из седамдесетих година

krstiСвако од нас мора знати да састављена три прста десне руке символишу Свету Тројицу: Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога.

И још, да стављањем та три прста на чело своје, праћено речима У име Оца, захваљујемо Оцу што нас је створио, и молимо Му се да просвети ум наш да би испунили вољу Његову; док стављањем та иста три прста на груди, говорећи И Сина, помињемо друго лице Свете Тројице, и молимо да нам ојача вољу како би могли истрајати у свему што је добро; и на крају, дотичући десно и лево раме, призивамо треће лице Свете Тројице, и молимо се да нам Свемогући Творац подари и телесне снаге да ревнујемо и радимо само оно што је целисходно и Богу угодно. Више

Повест о љубави

Секција: Број
Датум: 27.12.2010.
Број:
Два тешко болесна човека, лежала су у болничкој соби. Један од њих је због терапије свакога дана седео по неколико сати на кревету, који је био поред прозора.
Други болесник није уопште могао да устаје, нити да покреће главу, зато је стално лежао на леђима. Могао је да гледа само у плафон. Два друга у невољи, по цео дан су причали о својим породицама, кући, послу, где су били у војсци, а где на одмору.
Свакога дана је човек који је седео на кревету, описивао другу шта види кроз прозор. Најлепши део дана непокретном човеку био је кад му његов пријатељ прича шта види кроз прозор. Тада је заборављао и болест и болове.
Човек који је седао на кревету имао је мек, умирујући глас и диван дар приповедања. Сликовито је описивао лабудове у језеру, децу која су пуштала папирне чамце, младе парове који загрљени шетају поред језера. Описивао је цвеће свих боја и сенке гранатог дрвећа раскошних крошњи. Док је човек причао, његов непокретни друг је затварао очи и чинило му се да је напољу, на сунцу, поред језера, да удише пуним плућима мирис цвећа.
Тако су пролазили дани, недеље, месеци. Једног јутра, док је непомични човек спавао, сестра је негде одвела човека који је причао.
Непокретни болесник је после неколико дана замолио да му кревет преместе до прозора. Било му је мало боље и могао је да се придигне и гледа чудесни свет изван болничких зидова. Сестре су преместиле кревет и помогле му да се удобно смести. Са великим напором се подигао и после дуго времена могао је да кроз ужива у лепотама природе. Погледао је кроз прозор и угледао празан зид.
Болесник је питао сестру кроз који је прозор гледао његов пријатељ, који му је тако лепо описивао спољни свет.
Сестра је одговорила да је његов пријатељ био слеп и није могао да види зид испред прозора.
– Можда је хтео да вас усрећи и олакша вам тешке дане непокретног лежања – рекла је сестра.
Неизмерна срећа лежи у усрећивању других, без обзира на наше услове. Подељена туга се преполови, а срећа удвостручује.
Ако желиш да знаш колико си богат, преброј колико имаш онога што се никаквим новцем не може купити.
Илустровала Слободанка Боба Тодоровић

povestДва тешко болесна човека, лежала су у болничкој соби. Један од њих је због терапије свакога дана седео по неколико сати на кревету, који је био поред прозора.

Други болесник није уопште могао да устаје, нити да покреће главу, зато је стално лежао на леђима. Могао је да гледа само у плафон. Два друга у невољи, по цео дан су причали о својим породицама, кући, послу, где су били у војсци, а где на одмору. Више

Евдокија – Царица и књижевница

Секција: Број
Датум: 27.12.2010.
Број:
У Атини, граду философа и високих школа, у паганској породици Леонтија, професора атинског универзитета, око 400. године после Христа, родило се треће дете, девојчица необичне лепоте, којој су наденули име Атенаида.
Израсла је Атенаида у лепотицу каковој равне није било на све четири стране света. Леонтије је био богат човек и Атенаиду је очекивала сигурна и срећна будућност. Али, кад је Леонтије умро, тестаментом је оставио сво своје имање синовима, а Атенанаиди је завештао само незнатну суму новца, уз напомену да јој је то довољно, зато што ће „она имати среће која је изнад среће свих осталих жена”. Молила је девојка браћу да јој дају бар део очевине, но они су били неумољиви. Тако је Атенаида морала да оде код тетке у Цариград. У Цариграду је тетка успела, преко силних веза, да Атенаида преда жалбу царици.
У то време Ромејским царством (Византијом), у име малолетног брата Теодосија, владала је његова старија сестра Пулхерија. Како је Теодосије тада напунио 20 година, било је време да преузме престо. Пулхерија се на све стране распитивала и тражила невесту достојну њеног брата, али ни једна није испуњавала услове.
Царица Пулхерија је примила младу паганку. Атенаида, складна као мермерне статуе старих мајстора, неизрециво лепа, дуге плаве валовите косе, изнела је своју жалбу царици вешто као најбољи адвокат. Царица је поразговарала са њом и видела да она није само прелепа, него и изванредно образована. За час је изашла, позвала брата и укратко му испричала каква је девојка у сали за пријеме. Теодосије је хтео да је одмах види, а она му је рекла да се сакрије иза једне завесе. Теодосије је иза тешке драперије без даха гледао дивну девојку. Заволео је на први поглед.
И Теодосије се допао Атенаиди. „Неколико недеља касније, пошто су је, под старатељством патријарха Атикуса, поучили хришћанској вери и очистили у води крштења”, Атенаида је на крштењу добила име Евдокија. После неколико месеци, седмог јуна 421. године, постала је царица. Ускоро је добила децу и тиме осигурала наследнике престола. Иако су многи били сумњичави у погледу њене вере, Евдокија је постала права хришћанка. Написала је многе химне посвећене Господу Христу и Пресветој Богородици.
Својим саветима утицала је на свога мужа, да оснује Цариградски универзитет, који је отворен 425. године. Највећи стручњаци тог времена позвани су да буду професори на универзитету. Иако је на универзитету философија имала завидно место, то није била философија незнабожачка, већ хришћанска. Евдокија је постала знаменита и веома поштована царица, али нечастиви је уплео своје прсте и пред крај живота помутио срећу Евдокије и Теодосија.
Било је то овако: Цар је једног дана ишао у цркву. Са њим тог дана није ишао Паулин, управник двора, зато што је био болестан. Уз пут, један просјак је цару понудио необично лепу фригијску јабуку. Цар је купи и пошаље својој вољеној жени. Евдокија, кад је добила ту јабуку, помисли да би било лепо да је, као пријатељски поклон, пошаље Паулину, који је био болестан.
Кад је Паулин добио ову дивну воћку, а не знајући од кога је стигао тај дар, помисли да је то згодан поклон и да ће њиме обрадовати цара, па јабуку поклони цару Теодосију. Цар је био изненађен, па кад се вратио у двор, одмах запита царицу где је јабука коју јој је послао. Евдокија несмишљено одговори да ју је појела. У Теодосију се разбукта љубомора и он поче да заклиње жену да му каже истину, али ова тврдоглаво оста при свом тврђењу. Тада Теодосије извади јабуку испод огртача и показа је супрузи. Дошло је до непријатног објашњавања, свађе и Теодосије се због тога растао са женом, а несрећни Паулин, ни крив ни дужан паде у немилост, разреши га цар дужности, посла у неко удаљено место где је ускоро, по царевом наређењу, био убијен. И царица је пала у немилост.
Не могавши да поднесе сумњичења, она замоли цара да јој дозволи да се повуче у Јерусалим. Цар пристаде и без жаљења се растаде од жене коју је некада толико волео. Евдокија је око 442. године отишла у Јерусалим, где је остала пуних осамнаест година, све до своје смрти.
У Јерусалиму је подизала болнице и манастире, оправљала зидине града, састављала стихове: последње успомене на књижевне склоности њене младости. Али сада се бавила само хришћанском литературом. Преводила је у херојским стиховима делове Старога завета, Књиге Мојсијеве, Исуса Навина, О судијама, Књигу о Рути.
У каснијим вековима њено дело су ценили као веома значајно, (у IX веку патријарх Фотије, добар судија у књижевним питањима, дивећи се њеном делу, оценио га као веома значајно „за једну жену и једну царицу”). Упокојила се 460. године. Сахрањена је у цркви Светог Стефана, коју је она подигла, а захвални Јерусалим даде побожној владарки, која је толико много учинила за град надимак
„Нова Јелена” (по Св. Јелени, мајци цара Константина).
То је чудесна прича о Атенаиди – Евдокији, паганки из Атине, која се удала из љубави и постала царица, умрла у изгнанству у Јерусалиму, у близини цркве Васкрсења Христовог, као искрена хришћанка, која је жарко љубила Христа.
Према студији Шарл Дила „Византијске слике”, за Звонце приредила Р. М.

evdokijaУ Атини, граду философа и високих школа, у паганској породици Леонтија, професора атинског универзитета, око 400. године после Христа, родило се треће дете, девојчица необичне лепоте, којој су наденули име Атенаида. Више

Гледићке планине

Секција: Светињама у походе
Датум: 27.12.2010.
Број:
Венац ових планина налази се на крајњем југу Шумадије. Преко питомих планина, благо заталасана Шумадија се полако спушта до Западне Мораве.
Гледићке планине се успињу од Крагујевца. Код Каленића планине достижу своју највишу тачку на 922 метра надморске висине. Одатле се благо спуштају и после 35 километара, претапају у лепу долину код манастира Љубостиња. Шумовити планински венац раздваја Левач од Груже.
дина, Трстеник и Краљево. Центар планинског венца је Рековац, градић познат по воћарству и виноградарству.
Овим крајевима некада је пролазила главна саобраћајница Балкана, Цариградски друм. У близини манастира Каленић налазе се остаци три античка града. Највише остатака старих градова у Србији налази се на Руднику и Гледићким планинама.
Али, највеће богатство Гледићких планина нису заборављени стари градови, него манастири. На северном делу планине, код насеља Велике Пчелице, налазе се три манастира из XV века: Ралетинац, Денковац и Саринац. По предању, ктиторке тих манастира су три сестре: Ралетинка, Дена и Сара, по којима су манастири названи. На јужним падинама планине се налазе два средњевековна бисера – Каленић и Љубостиња.
Црква манастира Каленић посвећена је Ваведењу Пресвете Богородице. Зидана је од 1407. до 1410. године. Ктитор овог манастира био је Богдан протовестијар (пехарник) на двору деспота Стефана. Почетком XVII века манастир је опустео. Касније су га обнављали Књаз Милош, па кнез Александар Карађорђевић.
Манастир Љубостиња, задужбина кнегиње Милице, налази се у лепој долини поред истоимене реке.
Манастирска црква посвећена је Успењу Пресвете Богородице, а подигнута је 1390. године, на темељима мале капеле, непосредно после Косовског боја. Предање каже је кнегиња Милица са љубама (супругама) палих косовских јунака, саградила манастир, па је по љубама добио име.
По другој причи, на том месту су се срели и заволели кнез Лазар и кнегиња Милица, а место је названо Љубостиња (стан љубави), место где љубав станује. Главни мајстор био је Раде Боровић, чувени Раде Неимар из народне поезије.
У Љубостињи су сахрањене кнегиња Милица – монахиња Евгенија и деспотоица Јелена – монахиња Јефимија, прва српска песникиња.
Између Каленића и Жупањевца, испод врха Чука, постоји необична појава коју народ зове: говор вода или жубор вода. Дубоко под земљом чује се хук воде која ту не извире. По легенди, говор вода лечи слепило. Ако слеп човек попије ову воду, прогледа. Проблем је што ту воду никада нису видели ни они који могу да виде. А вода је ту, жубори у дубини планине.
Текст и фотографије: Драган Боснић

gledic1Венац ових планина налази се на крајњем југу Шумадије. Преко питомих планина, благо заталасана Шумадија се полако спушта до Западне Мораве.

Гледићке планине се успињу од Крагујевца. Код Каленића планине достижу своју највишу тачку на 922 метра надморске висине. Одатле се благо спуштају и после 35 километара, претапају у лепу долину код манастира Љубостиња. Шумовити планински венац раздваја Левач од Груже. Више

Ваше стваралаштво

Секција: Ваше стваралаштво
Датум: 27.12.2010.
Број:
ВЕЛИК СИ БОЖЕ
Велик си Боже, хвала ти! У најтежим тренуцима снагу си ми за борбу дао, и пред злом си са мном стао. Велик си Боже, хвала ти! У тешкој болести, сузама и боловима, свеце си и анђеле ми послао да ублаже бол. Да анђели крилима обришу сузе моје, да свеци на моје тело ставе руке своје. Велик си Боже, хвала ти! Опет си учинио чудо над чудима и срећан је свако ко Те у срцу има. Велика и безбројна су чуда и исцељења твоја. Пуно љубави и опроштаја у себи носиш, несебичном љубављу се поносиш.
Викторија Младеновић II р. ОШ „Драган Херцог”, Београд
ЉУБАВ
Човек као најсавршеније биће створен је из љубави. И као такав могао је да воли Бога и живи у заједници с Њим. На самом почетку Бог је искушао прве људе, Адама и Еву како би видео колико га они воле. Љубав је човекова највећа врлина. Треба је несебично давати. Она не може бити делимична.
Као што Бог воли све људе, тако и ми требамо свим срцем волети Бога и све око нас, чак и оне који нас не воле. Човек који има сва материјална богатства света, а нема љубави, нема ништа. Јер човек без љубави није човек.
Љубав никада не може престати, и нико из љубави не може да чини лоша дела. Она може издржати све. И све у животу је делимично осим љубави. Она ће траја- ти и кад све престане, јер Бог је вечан, а Он је љубав.
И сва човекова срећа налази се и налазиће се у љубави.
Драгана Поповић 6/3 ОШ „Горан Остојић” Јагодина
СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ
Тешко свакој души коју грех води, Василије свети, ти нас Христу води. Помози нам благи од грехоте јаке, Просветли нам очи дај милости благе. Ти нас Христу води, нашем пастиру, На дај да се изгубимо у немиру. Пресвета Дјева тебе воли, и са тобом свети, за нас грешне Сину се моли. Ти нас благи води до небеског сјаја, Не дај да нам душа у блуди стаја.
Од Твоје руке црни врат бежи, Под калуп свој све нас свежи. Води нас тако стазама малим, Где на крају чека пастир наш благи. У извору мира ти нас купај,
Где нема грехоте и страшних мука. Води нас даље од земаљских брига, Василије свети са мном навек буди, Не дај да ме узму покварени људи. Нису они криви што су тако грешни, И што се предадоше злоби најтежи. Зато те молим душом мојом целом, Василије свети моли се за нас,
И грешнике нашега рода.
Кристина Јаковљевић 3⁄4 СШ „Свети Трифун” Алекс. Жупски
БОГОЈАВЉЕЊЕ
Црквена звона зазвонише. Мила деца запеваше: „Драги људи чујте нас! Крстио се Христос Спас“. Српски јунаци се јавише! У реку хладну скочише. За крст да се боре.
Часни крсте спаси нас Крстио се Христос спас.
Амин! Петар Зечевић 3/2 ОШ „Мајка Југовића” Земун
МОЈА МОЛИТВА
Оче наш, дај ми снаге, Дај ми здравља, Дај ми среће и весеља Пружи мени радост сву Као што је и на небу. Пуно знања и оцена, Пуно књига и цветића, Пуно друштва, лептирића И све оно што нас децу Чини срећном и безбрижном
Мирном и спокојном. Ана Милосављевић 3/1 ОШ „Горан Остојић” Јагодина
ДОЖИВЉАЈ ИЗ ЦРКВЕ
Са наставницом смо кренули у цркву, био је дан Усековања главе Св. Јована Кр- ститеља. Прекрстили смо се и ушли у цр- кву Свете Тројице. Свештеници су читали умирујуће молитве. Ми смо изговорили мо- литву Оче наш.
Пред крај Литургије једна жена је ломи- ла колач, а ми смо јој помагали. Колач је био много леп и појели смо га у цркви. У дворишту смо се играли, а пре трога за- палили цвеће за здравље и за покојне и за патријарха Павла. Један ђакон нас је по- служио и испричао причу о усековању гла- ве Св. Јована.
Причао нам је како је једна девојка игра- ла испред краља и он јој је рекао да ће јој дати све што пожели. Она је отишла код мајке да је пита шта да тражи, а њена мај- ка је рекла да тражи Јованову главу. Тако се та жалосна прича завршила. Сви смо би- ли тужни због тога.
После смо певали песме и играли се са наставницом. Те тренутке смо провели ле- по, у миру и слози. Поздравили смо се са ђаконом, прекрстили и изашли из цркве- ног дворишта. Овај дан је био леп због од- ласка у цркву и зато што нас је наставница учила песму о Светом Јовану Крститељу.
Јована Савић 4/2 ОШ „Гаврило Принцип” Земун
ЧОВЕК И ПРИРОДА
Не газимо цвеће, Нек своје место има среће. Треба нам више среће, Акција за чување природе креће.
Залијмо зелену траву, Помогнимо мало мраву. Нек’ планета буде и лепша и већа, Само без отпада и смећа.
Нек’ нам небо буде плавље, Нека нам се румени здравље. Да нам дуже живи рода, Нек продише сва природа!
Не лови се лисица, Јер је она шумска мисица. У трави скакавац скакуће здрав, Ко солитер прав.
Лука Зоговић 3/2 ОШ „Мајка Југовића” Земун
МАСЛАЧАК
Ишао сам једном на ливаду ја, ишао сам још са другара два. Играли смо се са маслачцима И дували у њихова семења. Летеле су семенке тада на све стране, гле- дали смо за њима и мислили
да ће стићи чак и до Ескима.
Марио Кицирић 3. р. ОШ „Ст. Мокрањац” Кобишница

ВЕЛИК СИ БОЖЕ

Велик си Боже, хвала ти!
У најтежим тренуцима снагу си ми за борбу дао,
и пред злом си са мном стао.
Велик си Боже, хвала ти!
У тешкој болести, сузама и боловима,
свеце си и анђеле ми послао
да ублаже бол.
Да анђели крилима обришу сузе моје,
да свеци на моје тело ставе руке своје.
Велик си Боже, хвала ти!
Опет си учинио чудо над чудима и срећан
је свако ко Те у срцу има.
Велика и безбројна су чуда и исцељења твоја.
Пуно љубави и опроштаја у себи носиш,
несебичном љубављу се поносиш.
Викторија Младеновић II р. ОШ „Драган Херцог”, Београд Више
Насловна страна новог броја

Више
Нови број
Из ранијих бројева