Светињама у походе | Светосавско Звонце

Крст из Јерусалима дарован церкви Свете Петке у Загребу

Датум: 08.11.2010.

Број: 07-2010

Учесници традиционалних Божићно-богојављенских сретања, ученици основних школа из Београда, Ораховца и Велике Хоче, питомци Војне гимназије из Београда и дечја фолклорна група КУД „Лазар Хребељановић”, са својим вероучитељима, организаторима Сретања и неколико поклоника, однели су Часни крст из Јерусалима на дар манастиру Свете Петке у Загребу.

У току претходних година Часни крст је дарован манастирима Рмањ, Крка, Гомирје и цркви у Великој Хочи. О Васкрсу ове године Крст је освештан на плочи миропомазања Христовог Гроба у Јерусалиму. У Свету земљу носила га је, као и претходних година, породица Пурић, хаџи Ристо са супругом Јеленом и децом, трогодишњим Василијем и седамнаестомесечном Јованом.

Током дводневног путовања учесници Божићно-богојављенских сретања, боравили су у Загребу, манастиру Лепавини, Копривници, Дугој Ријеци и Великом Поганцу, где су их српска деца са својим родитељима и свештеницима срдачно дочекала.

Наша деца су се, у Великом Поганцу и у Загребу, домаћинима одужила лепим уметничким програмом који је водила Светлана Стевић, познати извођач изворне српске песме. Поклоници су присуствовали Светој Архијерејској Литургији коју је служио Митрополит загребачко-љубљански Г. Јован, посетили Mузеј СПЦ Епархије загребачко-љубљанске, у коме су видели вредне експонате и упознали су се са радом Српске православне опште гимназије Кантакузина Катарина Бранковић у Загребу.

Било је то путовање на којем су много научили, поклонили се светињама, упознали са земљацима и које ће и гости и домаћини дуго памтити.

Данијела Стевановић

svetinje1 Учесници традиционалних Божићно-богојављенских сретања, ученици основних школа из Београда, Ораховца и Велике Хоче, питомци Војне гимназије из Београда и дечја фолклорна група КУД „Лазар Хребељановић”, са својим вероучитељима, организаторима Сретања и неколико поклоника, однели су Часни крст из Јерусалима на дар манастиру Свете Петке у Загребу. Више

Птице у кавезу

Секција: Светињама у походе

Датум: 21.06.2010.

Број: 06-2010

Прва помисао на реч КАВЕЗ подсети нас на затворене животиње по зоолошким вртовима и по домовима (кућне љубимце).

Многи који су мислила да су бодљикаве жице отишле у заборав са сломом нацистичких држава, нажалост нису били у праву. Данас, у 21. веку, многа деца, заједно са својим родитељима, живе у неким новим гетима, и то на тлу старе Европе – на нашем Косову и Метохији.

Признајем да, иако сам се и сама могла наћи са својом породицом у тој ситуацији, ретко помислим на те несрећне људе. Као да једноставно желим да им бар у својим мислима тај живот учиним угоднијим.

Па зар је могуће замислити, нама деци из престонице, да наши вршњаци у блиндираним колима уз пратњу туђих непознатих војника одлазе у школу, која им је једина дневна активност, а да тамо у школи у разреду буде само њих неколико; да немају са ким да прокоментаришу последњу епизоду омиљене TV серије; да морају сами да се радују успесима неке наше спортске репрезентације; да не могу одгледати филм у 3D; да не могу….

Док људи на читавој планети своје обавезе извршавају током 24 сата, ови наши сународници, из неколико улица окружени комшијама које су непријатељски расположене према њима само зато што су припадници другог народа и вере, дан приводе крају када вече замени обданицу.

И док ја после завршених школских обавеза одлазим на пробе фолклора или преко Skypa контактирам са својим пријатељима из Москве и Требиња, неки Ђорђе, Петар, Стефана, Јелена из Ораховца, Велике Хоче, Новог Брда,.. распремају се за спавање уз пригушени сјај воштанице.

Време када су баке своје унуке успављивале причама давно је прошло, а и њихове баке би им причале само неке приче са тужним крајем, јер и саме своје последње дане овоземаљског живота проводе имајући право да гледају стално у један мали комад неба изнад њих.

Зато је и разумљиво да овој деци једино преостају снови које им нико не може одузети, као што су им одузели слободу, нити их контролисати и пратити попут стопа на својој рођеној земљи.

Најважније од свега је то што се дечији снови не могу ограничити, не могу опасати бедемима, ланцима и жицама, већ су слободни и стижу на сва она места на која онај ко их снива жели да се нађе.

Ето опет чуда, снови ове деце јунака остају где су и сада на истом школском терену, али под новим Сунцем.

Сунцем слободе, удишући ваздух у којем не трепери срах, бол и дим, а у игри и са пуно својих нових другара који ће живети ту крај њих, али не само у ове три улице већ у читавом граду – Космету – Србији – планети.

Анастасија Илић, VI/2 ОШ „Веселин Маслеша” Београд

СВЕТИЊЕ ШУМАДИЈСКЕ ЕПАРХИЈЕ

Г одине 2010. 18. априла „екипа” са верске наставе (ученици сед-

мих разреда) са вероучитељем Душицом Ломовић кренула је у обилазак манастира у Шумадији.

Најпре смо стигли у манастир Враћевшницу, где је увелико трајала Литургија, па смо се придружили молитви. Након завршетка Литургије једна од монахиња нам је причала о постанку манастира и њиховом скромном музеју у који се улази из раскошног дворишта пуног цвећа.

Затим смо се упутили ка цркви Свете Петке која се налази у Рогојевцу. Тамо нас је дочекао наш друг Владимир. Били смо веома лепо послужени.

Тамо смо се задржали око сат времена. Драгоцено време смо провели уживајући у прелепо уређеној порти.

Потом смо кренули у манастир Драча. Манастир нас је све одушевио… разно цвеће, зеленило, па чак и бубамаре…

Следећи правац био је манастир Дивостин. У њему се налази извор свете воде, који је посвећен Богородици. Ту смо пили воду, умили се светом водом и задржали двадесетак минута. Било је време да кренемо кући. Овај дан је био посебан за све нас и надамо се да ће се једног дана поновити.

Невена Костић VII4 и Кристина Огњановић VII4 ОШ „Краљ Александар I” Горњи Милановац

ptice Прва помисао на реч КАВЕЗ подсети нас на затворене животиње по зоолошким вртовима и по домовима (кућне љубимце).

Осојане – Село јунака

Секција: Светињама у походе

Датум: 21.06.2010.

Број: 05-2010

Црква у метохијском селу Осојане минирана је јуна 1999. г. одмах по повлачењу Срба из села. Тада су и све куће порушене, опљачкане и запаљене. Црква је обновљена после повратка Срба 2001. године, добротом грчког народа, са благословом архиепископа Христодула.

Девета је година од када су се први повратници у опустошену Метохију, избегли испред страшног терора албанских екстремиста, вратили на своја огњишта у село Осојане.

Породице са децом су дошле на згаришта 13. августа 2001. Живели су под шаторима. Из пепела су почели обнову села. У позну јесен добили су контејнере за становање, а после годину дана, Европска агенција за реконструкцију и Влада Републике Србије, помогли су им да изграде куће.

Са каквим су се све недаћама суочавали и кроз какве муке пролазили, само они знају. Домаћини, остали без игде ичега, чврсто су решили да остану и опстану на својим вековним огњиштима. С вером у Бога, уз помоћ сестара из Пећке Патријаршије и Дечанских монаха, полако се враћао живот у спаљено село.

Данас у основној школи у Осојану, од првог до осмог разреда има четрдесет један ученик.

У средњу школу у Осојану иде 13 ученика, а 15 у средње школе у Косовској Митровици. У селу има и двадесет и четири малишана од беба до предшколског узраста. Даће Бог, биће их још.

На Лазареву Суботу Администратор Епархије Рашко–призренске и Косовско– метохијске, Епископ Атанасије, освештао је цркву у Осојану, посвећену Св. Архангелу Гаврилу, а потом служио Свету Архијерејску Литургију уз саслужење Викарног Епископа Липљанског Теодосија и осам свештенослужитеља, међу којима је био и Архимандрит Партеније из Солуна. Архимандриту Партенију је указано посебно поштовање и захвалност.

Народ не заборавља своје доброртворе, који су им помагали у најтежа времена. У цркви није било довољно места за све вернике. Посебно је било много деце која су се причестила. На Литургији су биле и сестре из Пећке Патријаршије које су 2001. године прве пружиле помоћ и припремиле први ручак за повратнике у селу Осојане.

Након Св. Литургије одржан је културно-уметнички програм који су приредили ученици Основне школе у Осојанима.

И поред свих тешкоћа обнове живота у потпуно уништеном селу, храбри Осојанци су, с вером у Бога, и уз много рада и мука, обновили живот уз своју парохијску цркву и школу.

osojane1 Црква у метохијском селу Осојане минирана је јуна 1999. г. одмах по повлачењу Срба из села. Тада су и све куће порушене, опљачкане и запаљене. Црква је обновљена после повратка Срба 2001. године, добротом грчког народа, са благословом архиепископа Христодула.

Девета је година од када су се први повратници у опустошену Метохију, избегли испред страшног терора албанских екстремиста, вратили на своја огњишта у село Осојане. Више

Духовна оаза у Барселони

Секција: Светињама у походе

Датум: 17.05.2010.

Број: 04-2010

Пре пута за лепи каталонски град Барселону чула сам да тамо постоји храм посвећен

Пресветој Богородици, који припада нашој Српској Цркви.

По доласку у Барселону питали смо туристичке водиче знају ли они нешто о православној цркви у граду, али они нису ништа о њој чули. Другог дана смо пронашли храм који се налази на углу улица Араго и Монсерат. Дочекао нас је љубазни отац Јоан, прави Каталонац. Споразумевали смо се на енглеском језику.

Он се много обрадовао када смо му пренели поздраве владике Лаврентија. Показао нам је цркву. У ходнику на зиду слике блаженопочивших патријараха Павла и Германа. Са великом радошћу показао нам је одлуку владике, тада западноевропског, Лаврентија од 14. 02. 1988. године о примању ове цркве у окриље Српске Патријаршије.

Дивно је било видети просторије које су уређене као сви храмови у Србији. На иконостасу свете иконе, а на зиду иконе Св. владике Николаја и Аве Јустина. Код улаза свећњаци са жутим свећама.

А тек како је било на Св. Литургији. Као да смо били у светим српским манастирима. Пре Литургије било је крштење малог Александра. Св. Литургију служио је свештеник Мартин, Каталонац. Хор је одговарао на црквенословенском, каталонском, румунском и грчком.

Апостол и Св. Јеванђеље су читани на црквенословенском, каталонском и на румунском. Сазнали смо да има верника из Молдавије, Русије, Србије, Грчке. Интересовало ме је како се отац Мартин, рођени Каталонац, заинтересовао да буде православни хришћанин. Он нам је објаснио да је у младости почео да трага за извором хришћанства и да га је нашао у Православљу.

Желим да сви читаоци нашег Звонца знају да у окриљу наше Српске Православне Цркве, у Шпанској области Каталонија, у лепом граду Барселони, постоји једна предивна оаза православља у којој се служи истовремено на више језика и сви су у литургијској заједници сједињени са Христом.

Богдана Стјепановић, 2. разред гимназије „Стеван Пузић” Рума

barselona Пре пута за лепи каталонски град Барселону чула сам да тамо постоји храм посвећен Пресветој Богородици, који припада нашој Српској Цркви.

Наша другарица Јохана

Секција: Светињама у походе

Датум: 16.04.2010.

Број: 03-2010

Моја сестра Јелена и ја, Јована Јоја, рођене смо у Бања Луци, а већ две година живимо у Шведској. Дошле смо у Стокхолм из Либије, зато што је тата добио премештај. Из једне лепе и топле земље, где смо имале доста другарица, дошле смо у хладну, али исто тако лепу земљу, дивних људи и лепих предела. Међу свим нашим друговима и другарицама из окружења, прва нам је пришла Јоханна. Девојчица дуге плаве косе, лепих плавих очију. Рекла је да има 10 година и да станујеустанудонасиданасјевиделау школи. Идемо у исту школу, само различита одељења. Приметила је да се ни са ким не играмо и да не говоримо њен језик. И тако је почело наше дружење које ето траје пуне две године. У међувремену, ми смо научиле Шведски и сада је све много лакше. А Јоханна зна по неку реч нашег језика и хоће још да научи.

Њени родитељи припадају Шведској лутеранској цркви. Јохани су били интересантни наши православни обичаји. Тако смо joj, уз допуштење њених родитеља, показале како се слави наш Божић. Водиле смо је у цркву Светог Саве, где ми идемо са родитељима сваке недеље. Јохана је била са нама и на нашој црквеној слави када је наша драмска секција припремила са тетка Гоцом Влајић, причу „Растко и голубица“ из њене књиге „Заистинска српска бајка“. Објасниле смо јој да је Растко, касније Свети Сава, прави, а не измишљени лик, и да је он обележио нашу историју, културу и учврстио нашу веру. И тако, дан по дан, дође и Васкрс.

Мама се спремала да на Велики Петак фарба јаја и предложила нам је да позовемо и Јохану. Њени родитељи су јој допустили да дође код нас, да заједно са нама фарба Васкршња јаја.

Научиле смо је да је јаје симбол живота, да се прво офарбано јаје у црвену боју зове „чуваркућа“ и да оно чува нашу кућу и нашу породицу од свега што је лоше. Објаснили смо јој зашто се у нашој кући постило шест седмица пред Васкрс и зашто смо данас, на Велики Петак сви тужни.

Причале смо јој о страдању Христовом и Васкрсењу. Говориле смо наизменично моја сестра и ја. Полако, да све схвати и да нас још боље упозна. Јохана је са нама фарбала јаја, шарала их травчицама које је мама набрала и чувала за ову прилику. Није их било много, јер овде, иако је одавно дошло пролеће, још увек има снега. Шведска је лепа и кад је снег покривна. Није као наша Бања Лука, наравно, али је лепа. Можда и због тога што имамо другарицу као што је Јохана. Она учи од нас и ми од ње. С радошћу чекамо Васкрс када ће Јохана доћи да нам честита наш велики празник. Једва чека да види чије ће јаје бити најјаче. Обећали смо јој да ћемо ове године ићи са њом и њеним родитељима на празник лета који се зове Mid sommer – средина лета, када се око ватре играју игре из доба викинга. Како је лепо што смо упознале Јохану.

Јелена и Јована Мартић – ученице V и VI разреда основне школе, Стокхолм, Шведска

jaja Моја сестра Јелена и ја, Јована Јоја, рођене смо у Бања Луци, а већ две година живимо у Шведској. Дошле смо у Стокхолм из Либије, зато што је тата добио премештај. Из једне лепе и топле земље, где смо имале доста другарица, дошле смо у хладну, али исто тако лепу земљу, дивних људи и лепих предела. Међу свим нашим друговима и другарицама из окружења, прва нам је пришла Јоханна. Девојчица дуге плаве косе, лепих плавих очију. Рекла је да има 10 година и да станује у стану до нас и данас је видела у школи. Идемо у исту школу, само различита одељења. Приметила је да се ни са ким не играмо и да не говоримо њен језик. И тако је почело наше дружење које ето траје пуне две године. У међувремену, ми смо научиле Шведски и сада је све много лакше. А Јоханна зна по неку реч нашег језика и хоће још да научи. Више