Са благословом Његове Светости Патријарха српског Господина Иринеја, а уз пуну подршку три Патријаршије: древне Јерусалимске, сестринске Руске и наше Српске, званична делегација Српске Православне Цркве је по први пут на оваквом нивоу и организацији пренела Благодатни Огањ из Светог Града Јерусалима неколико сати по његовом силаску на Велику Суботу у Цркви Горба Господњег. Делегацију је предводио Његово Преосвештенство Епископ славонски господин Јован и званични представник Државе Србије, господин др Душан Јововић, помоћник директора Канцеларије за Косово и Метохију. Они су заједно са другим члановима делегације отпутовали на Велики петак у Јерусалим и наредног дана (11. априла) на Велику Суботу узели учешће у молитвеном дочеку силаска Благодатног огња. Благодатни огањ је истог дана пренет из Тел Авива на Аеродром „Никола Тесла“ у вечерњим часовима, а одатле, касније уз свечану пратњу – до храма Светог Саве на Врачару. Свечани дочек Благодатног огња је организован испред храма Светог Саве у 23:00 часова, уз постројену гарду Војске Србије, где је предат Његовој Светости Патријарху српском који га је заједно са свештенством и у присуству председника државе и осталих највиших државних представника поделио благоверном народу. У продужетку је служено Васкршње јутрење, а тачно у поноћ је почела Света Васкршња Литургија. Из Београда Благодатни огањ је пренет у православне храмове на Косову и Метохији, затим у Подгорицу, Вишеград, Требиње, Бањалуку, Пакрац и друге градове и места широм региона где су православни хришћани се окупљали заједно са својим архијерејима и свештенством и молитвено ишчекивали празник Светог Васкрсења Христовог.

Чудо Благодатног огња у Јерусалиму

Неисказана је милост Господња, која нам сваке године шаље благодатног Нествореног Огња, сведочећи Васкрсење Христово и доказ Његовог вечног присуства. Силазак Светог Огња највеће је чудо у Светој Земљи. То је догађај који се сваке године јавља око подне, само на Велику Суботу (по јулијанском – црквеном календару), на Светом и Животворном Гробу Господњем. Предања казују да се Огањ јављао још од времена изградње Константиновог храма (326-336. године после Христа), али, поуздана, писана сведочанстава, о овом чудесном догађају датирају од пре 1200 година, па до наших дана. Припреме у цркви Гроба Господњег На Велику Суботу, рано ујутро, гасе се сва кандила у Храму Васкрсења Господњег. Потом комисија, чији су чланови представници свих хришћанских заједница, власти државе Израел, и људи из муслиманске породице који поколењима чувају ред у Цркви Васкрсења Господњег, прегледа Цркву Гроба Господњег (Кувуклију), како би се уверили да се у њој не налази ништа чиме би се вештачки изазвао пламен. Ова провера траје од 10:00 до 11:00 сати. У 11:00 чланови комисије затварају врата Цркве и печате их печатом од чистог воска.

Тачно у подне у Храм улази православни јерусалмиски патријарх и почиње света литија која три пута обилази Свети Гроб. Типик по којем се врши служба силаска непромењен је од 15. века. По завршетку литије Гроб се отпечаћује и сасудочувар (скевофилакс) уноси у њега угашено неугасиво кандило које ће бити упаљено Светим Огњем. Патријарх потом скида своју архијерејску одежду, у знак понизности и страхопоштовања према Исусу Христу, и остаје обучен у бели хитон. Узима 4 снопа од по 33 свеће и у потпуном мраку улази у Гроб. Са њим улази и представник Јермена, који има право да се налази у пред-просторији, одакле мотри на патријарха. Патријарх чита нарочите молитве којима се, у име свих православних, моли Распетом Христу да и ове године пошаље Свети Огањ, као сведочанство Својег Васкрсења и као знак правоверности стада православног. Док се Патријарх клечећи моли поред Гроба Господњег, сви верници у препуној цркви (као и свих претходних векова), свако на свом језику, узносe древну молитву: Кирие елеисон Господе помилуј. У те две речи све је сабрано: молба, молитва, сузе, бол, стрепња, нада и жарка жеља да уместо туге дође радост, уместо гробног мрака – светлост Васкрсења.

Јерусалимски Патријарх Диодор I овако je у једном интервју 1998. године, описао појаву Благодатног огња: „…Док се молим, некада одмах, а некада после извесног времена, из самог средишта камена на којем је лежало Исусово тело, извире нека неодређена Светлост. Обично је плавичаста, али боја може да се промени и да поприми разне нијансе. Не може се описати људским речима. Светлост се излива из средишта камена, као што се магла диже са језера; Изгледа као да је камен прекривен влажним облаком, али то је Светлост, нестворена, чудесна, благодатна, дар Господњи.”Светлост се сваке године другачије понаша. Понекад само прекрије плочу, а понекад обасја читаву капелу, тако да људи који стоје у храму, виде да цео Гроб сија, да је испуњен светлошћу. Потом се светлост подиже и обликује стуб у којем се налази пламен другачије природе. Пламен прво пали неугасиво кандило на Гробу Господњем и свеће које у рукама држи патријарх. Кад прими пламен, патријарх излази и предаје га најпре јерменском, потом коптском патријарху, а онда и свим верницима у цркви. Ова светлост, Благодатни огањ, у почетку уопште нема особине ватре, не спаљује и не пече и тек после неколико минута поприма особине пламена.