Један чувени универзитетски професор, сматрао је веру само плодом маште, а Божић лепим паганским обичајем из старине.
Био је то пристојан човек, успешан у послу, добар према породици, искрен у односу са другим људима. Сматрао је да је Јеванђеље велика бајка, а нарочито оно шта се у црквама чита за Божић. Није био лицемер и није се претварао да верује, али је поштовао другачије мишљење и супрузи није бранио да иде у цркву.
„Не желим да те разочарам” – говорио је супрузи, – али ја заиста не могу да прихватим учење да је Бог постао човек. Извини, за мене је то потпуна бесмислица.”
На Бадње вече, жена и деца су се спремали да иду у цркву.
„Ви идите, ја ћу остати код куће. Не могу да идем само зато што сви други иду.”
Жена је отишла са децом. У кући је било топло и тихо. Почео је да пада снег. Пахуље су се ковитлале ношене јаким северним ветром. Гледао је кроз прозор и у себи се смешио:
„Кад је Божић, нека буде бео, ето деци радости!”
Вратио се у фотељу поред камина и наставио да чита. Неколико тренутака касније трже га туп ударац. Како се то поновило неколико пута, помислио је да неко баца грудве снега на прозор.
Отворио је врата и угледао јато шћућурених птичица. Вероватно су, склањајући се од олујног ветра, покушавале да улете кроз прозор.
„Не могу да дозволим да се сироте птичице ноћас смрзну пред мојим вратима. – мислио је – Али како да им помогнем?”
Било би добро да их сместим у шталу где је пони. Тамо могу да сачекају боље време, а хране има у изобиљу. Брзо се обукао и кренуо кроз дубоки снег према штали. Отворио је широка шталска врата и упалио светло. Али, птице нису летеле тамо.
„Морам да их некако намамим” – мислио је.
Напунио је џепове зрневљем. Бацао је жито по пртини, али на његово запрепашћење, птице на зрна нису обраћале пажњу, већ су наставиле да се батргају по дубоком снегу. Покушао је да их махањем руку упути у шталу. Престрављене птичице ишле су у различитим правцима, али не и према штали, топлом и сигурном месту, пуном, за њих, сваког изобиља.
„Вероватно им изгледам као неко огромно, непојмљиво и застрашујуће створење – рече у себи – ја њих разумем, али оне мене не могу. Кад бих могао да будем птица бар само неколико минута, спасио би их.”
У том тренутку почела су да звоне црквена звона.
Стао је и без даха слушао како звона објављују благу вест о рођењу Богочовека Христа. Онда је пао на колена у снег.
„Сад разумем – прошапутао је, – сада знам зашто си то урадио.”
Христос се роди! – Ваистину се роди!
Никада не заборавите зашто је Исус Христос рођен на овој земљи!

Илустровала Слободанка Боба Тодоровић