… Тек кад се зазелене врбе и расцветају сунцобрани пред кафићима, пролеће је стварно дошло. То је знак да мраза више неће бити.
Прво сунце изводи људе у шетњу.
Пензионери бране давно одбрањене ставове, полемичари доказују своја гледишта. Нико никог не слуша, а сви љуто завађени и увређени другачијим мишљењем.
Око камере бележи слику града и остаје запис:
На углу улица Краља Петра I и Кнез Михајлове, жамор се стишава. Људи се склањају и са поштовањем пропуштају неког да прође. Пред „Грчком краљицом”, сви, без обзира на политичка и остала опредељења, устају да поздраве човека крхке грађе, као са фресака.
Сам, без пратње и помпе, без спољних ознака достојанства, а достојанственији од свих, према тролејбуској станици ишао је Патријарх српски, Његова Светост Господин Павле.

1993. одломак из књиге „Приче из смеђе свеске”, Радмила Мишев