Владика Павле у литији са ћивотом Светог Стефана Дечанског око храма манастира Високи Дечани, 1964. године

Патријарх Павле, чије је световно име Гојко Стојчевић, родио се у славонском селу Кућанци 11. септембра 1914. године. Основну школу завршио је у Тузли, Богословију у Сарајеву, а Богословски факултет у Београду. Студирао је и медицину, али је због рата морао да прекине студије.
Интересовале су га природне науке. У току рата је неко време радио као вероучитељ. Када је један дечак упао у Дрину, вероучитељ Гојко је скочио за њим и спасио га, али се тешко разболео. Лекари су предвиђали да ће живети највише три месеца.
Младог богослова на самрти, примили су монаси манастира Вујан. Тамо се Гојко молио поред гроба непознатог светитеља из 13. века, постио и извршавао сва правила. Божјом милошћу је оздравио.

манастир Благовештење

Замонашио се у манастиру Благовештење и добио монашко име Павле.
После неког времена изабран је за Епископа рашко-призренског. Тридесет година је бдио, у тешка времена, над народом и светињама Косова и Метохије. Живео је скромно, као прави испосник. Свуда је ишао пешке, аутобусом или возом.
Увек је био са народом. Трудио се да људи живе у миру са суседима. Његов је живот заиста био Живот по Јеванђељу, светачки – узор свим монасима.
Кад је изабран за Патријарха многи су се питали како ће се тај скромни владика снаћи на најодговорнијој дужности. Патријарх Павле је наставио да живи подвижничким животом, а његова мудрост, скромност, честитост и благост су освајали.

Патријарх Павле на заседању УН

Његова реч се са пажњом слушала у најважнијим светским институцијама и сви су, без обзира које вере били, у њему видели светог човека.
Дошао је на чело Српске Цркве у најтеже време. Земља се распала, беснео је рат. Патријарх је позивао на мир, осуђивао злочине и стално понављао да увек и у свакој прилици будемо људи. Бринуо је о избеглицама, обилазио, тешио, помагао и непрестано се молио за свој народ.
Смиреношћу, доследношћу, (јер никада није говорио једно, а радио друго), животом својим сведочећи веру у Господа Васкрслог, задобио је љубав целог народа. На сваку грубу реч може се одговорити грубљом, на силу још већом силом, на мржњу-мржњом, а како силом одговорити на љубав, доброту, благост. Говорио је: „Нека вам речи буду благе, а докази јаки!”

манастир Раковица

Кад је стигла вест да се у Господу упокојио наш вољени Патријах, данима је река људи пролазила поред његовог одра. У миру, тишини, са поштовањем, тугом, али и поносом што су били савременици Божјег човека, људи су сатима чекали да приђу и поклоне се.
Испред храма Св. Саве било је преко пола милиона људи, а потом, од храма до манастира Раковице, где је последње почивалиште Патријарха, пуних 11 километара са обе стране улица стајали су гроздови људи. Колико је то љубави није могуће избројати, али се може осетити и понети у срцу као путоказ за будуће дане.
Наш Патријарх се сада за свој народ моли пред Престолом Творца, којег је целом својом душом љубио и сваку Његову заповест читавог живота верно испуњавао.