Ни ово као ни једно претходно лето није било исто. Стекли смо нове другове, обишли непозната места и поклонили се раније обиђеним светињама.
Мислила сам да знам свако свето место на Црногорском приморју, али, овог лета сам видела да није тако. Потврдиле су се речи оца Јустина савинског да Црна Гора није Црна, него да је Света Гора јер је свако њено брдо украшено црквом или манастиром.
Дан после Св. Архангела Гаврила и славе на Михољској превлаци, на предлог оца Петра Улемека, који се вратио после вишемесечног боравка са Свете Горе, моја породица се упутила ка скиту Св. Ђорђа који се налази изнад Бечића.
У манастиру Дуљево сестре су нам показале стазицу која води ка скиту. Уска козја стазица, трње и купине око ње. Пролазили смо преко потока, усека, литица… Тата нас је бодрио, ишао последњи, а као познавалац лековитог биља уз пут је сакупљао оригано, жалфију, нану…
Након четрдесетпетоминутног хода стигли смо на одредиште. Мала црквица од камена посвећена је Св. Ђорђу као и целокупни скит. Црква је из четрнаестог века и упркос свим земљотресима није страдала јер је сазидана на стени.
У скиту ја сама сестра Јелена која је дошла из Русије. Њено је једино друштво мала маца, у то не укључујемо незване госте: змије, слепе мишеве и ситне зверчице. Мислим да је сестра Јелена савремена подвижница јер све намирнице потребне за цркву и домаћинство она мора на рукама изнети до скита.
Нама је стаза била напор и тог пријатног летњег дана, а сигурно је неописиво теже проћи њом када пада киша или завеје снег.
Отац Петар је служио Литургију где смо сви заједно певали и причестили се. Са 590 m надморске висине, на којој се налази скит, пружао се предиван поглед на Будву, острво Св. Стефан и Бјелопавлићке манастире Дуљево, Рустово, Прасквицу…
После послужења и предаха сестра Јелена нам је понудила да нам покаже извор са којег се она снабдева водом и водопад у близини. Прво смо отишли до извора, вода је била веома хладна и питка.
У близини смо видели и пар камених напуштених кућа, од којих су остали само зидови. Сестра Јелена нам је рекла да када би кренули даље том стазом изашли би на Браиће и пут који води ка Цетињу. Сви смо се одушевили када смо стигли до водопада. Велика количина воде у време летње суше готово да је изгледала нестварно.
Та бистра вода која пада са велике висине формира језерце довољно да се сви у њему расхладимо. Сестра Јелена нам је испричала да је на Богојављење после водоосвећења са осталим храбрим, упркос снегу, ушла у језеро по крст. Тата је сестра Јелени дао неколико савета око баште.
С’ очима пуним суза поздравили смо се за сестра Јеленом и упутили натраг, истом оном стазом ка манастиру Дуљево. Уз пратњу зрикаваца помало навикнути на шумску стазицу спустили смо се до манастира Св. Стефана, а до краја дана обишли смо и манастир Рибњак подно Румије у непосредној близини древног града Бара.
До Савине смо стигли касно увече. Признајем да смо утиске из скита Св. Ђорђа сабирали тек након неколико дана, јер смо већ наредног јутра рано са савинском братијом кренули бродом ка манастиру–острву Жањице.

Анастасија Илић VI р. ОШ „Веселин Маслеша” Београд