Посадио ратар младе маслине, па се молио Богу:
– Господе, молим Те, пошаљи кишу мојим маслинама.
И Господ посла кишу. Маслине се напише влаге, а ратар продужи да се моли:
– А сад Господе, молим те, пошаљи много сунца, маслинама је потребна топлота.
И Господ посла сунца. Маслине су лепо расле. Ратар продужи да се за њих моли:
– Господе, пошаљи мало мраза, да младе маслине учврсте свој корен и гране.
Господ посла мраз… али младице не издржаше тај мраз. То је ратара ожалостило. Почео је да јадикује и очајава.
Пође он код другог ратара да му све исприча и подели са њим своју тугу.
– Имам и ја младе маслине. Погледај! – рече други ратар.
Његове су маслине биле лепе. Ја се Богу молим за младе засаде. Кажем му:
– Господе, Ти си Творац света, па и мојих маслина. Ти најбоље знаш шта им је потребно!
Ова се прича односи и на нас. Ми често молимо Бога да нам дâ оно што нам је, по нашем мишљењу, неопходно. Али само Господ зна, шта нам је заиста потребно.

Илустровала Слободанка Боба Тодоровић