Једне хладне и ветровите зимске вечери, појави се пред манастирском капијом жута куца.
Људи код којих је живела нису је више желели и сада је тражила склониште, а и гладна је била, неколико дана ништа није јела.
Али манастирске шарпланинке Лајка и Тина нису имале разумевања за њене проблеме, одмах су је напале без милости.
– То је неки уљез – мислиле су оне…
Знате, оне су само пазиле да у манастир не уђе нека луталица и не угризе некога.
Чупка (тако се куца звала) није била крупна и није имала педигре, али је била храбра и борила се јуначки против две разгоропађене немани које су биле два пута веће од ње.
Борба је била неравноправна. Чупка је већ почела да посустаје и ко зна шта би се десило да је нису спасили италијански војници који су чували манастир. Ноћ је провела у њиховој стражарској кућици.
Сутрадан, испред манастирске капије један монах је нађе како лежи сва покисла и претучена, a низ једну ногу јој је и крв капала.
– Шта ћемо сада са њом? – питао се он.
Даде јој нешто да једе пошто је носио храну за друге манастирске животиње. Сажаливши се, помилова је по глави, а она зајеча као да каже
– Све ме боли, не могу ни да ходам, шта ће бити са мном?
Недоумице је нестало, монах је узе у наручје и понесе на сигурно.
– Када се опорави даћемо је Богосављевићима – мислио је он.
– Скоро су се вратили у Метохију а имају троје деце, баш ће им чувар добро доћи.
Чупка је после неколико дана почела по мало да устаје, а кроз неколико дана и да шета. И гле, била је то врло лепа куца а уз то и добро васпитана. Тако је била умиљата да монах зажеле да је задржи, много су се лепо слагали… Али, већ је Богосављевићима јавио да има поклон за њих, а као што знате, обећање не може да се прекрши.
Када се Чупка сасвим опоравила монах је посла у Видање где су Богосављевићи привремено живели. Деца су јој се, наравно, много обрадовала… Свим њеним мукама дође крај. Нови власници су је заволели, лепо хранили и сваки дан шетали, а како другачије и могу деца?
Међутим, причи још није крај. Једног дана када су се Гордана, Никола и Горан вратили из школе (ух, како је лепо кад се заврши 6. час), чекало их је изненађење… У Чупкином крилу су лежала два мајушна црно-бела штенета… Њиховој радости није било краја.
Ако желите да сазнате како је Чупка сада или вам треба једно штене, питајте Гоцу из Горњег Петрича, она похађа 2. разред у школи у Видању. А замислите, она је већ одлучила да буде ветеринар кад порасте…

Монах И.