Било једно стабло јабуке, које је веома волело једног дечака. Свакогa дана малишан је од јабуковог лишћа правио круну и играо се шумског цара. Кад би се уморио, легао би се у сенку дрвета. У јесен је брао румене јабуке. Дечак је веома волео дрво.

И дрво је било срећно.
Како је време пролазило, дечак је растао, а јабука је била усамљена.
Једном када је поново дошао, јабука му рече:
– Дођи, љуљај се на мојим гранама и буди весео.
Дечак само убра мало јабука и понесе их. И дрво је било срећно
Неколико година дечак није долазио и јабуково дрво је било тужно. Кад га угледа, задрхта од радости. Дечак је постао младић. Јабуково дрво му рече:
– Љуљај се на мојим гранама и буди весео.
– Нисам више дете да се пентрам по дрвећу. Желим да имам породицу, а за то ми је потребна кућа. Да ли ти можеш да ми даш кућу? одговори набусито младић.
– Ја немам кућу, шума је мој дом. Али одсеци моје гране и направи себи кућу, тада ћеш бити срећан. Дечак исече гране и однесе их на направи кућу. И дрво је било срећно.
Неколико деценија је прошло, а младић није долазио. Када се најзад појавио, дрво је било толико срећно да није могло да проговори. Онда прошапта:
– Дечаче играј се!
– Сувише сам стар и тужан да бих се играо – рече средовечни човек, некадашњи дечак.
– Треба ми чамац, да отпловим одавде. Можеш ли да ми даш чамац?
– Исеци моје стабло, направи чамац, плови и буди срећан.
Дечак исече стабло, направи чамац и отплови. И дрво је било срећно… али не сасвим.
После дуго времена дечак (сада старац) се вратио.
– Извини – рече дрво – ја више немам ништа да ти дам. Јабука више нема.
– Моји зуби нису више за јабуке – рече старац.
– Немам ни грана – не можеш више да се љуљаш и одмараш у хладовини.
– Сувише сам стар за то – рече старац.
– Ни стабло више немам, да од њега правиш чамац.
– Дуго сам пловио, уморан сам од пловидбе – рече старац.
– Жао ми је – уздахну јабуково дрво – али ја више ништа немам, ништа ми није остало. Сада сам само стари пањ. Опрости…
– Сада ми мало треба – рече старац – само тихо место, да мало седнем и одморим се.
– Добро рече јабуково дрво и истегну се колико је могло добро је да и стари пањ може нечему да послужи. Дођи, седи и одмори се.
Старац послуша.. И дрво је било срећно.
У Библији пише „блажени су који дају
а не који примају”

Илустровала Љиљана Димитријевић