Свако место има своје божићне обичаје, оно што је свима заједничко је одлазак у цркву на Божићну Литургију, ломљење чеснице, положајник и даривање деце. Божић дарује децу најлепшим даровима. Као што смо ми сви даровани радошћу рођења Христа Спаситеља, Бога и човека, односно како је још давне 1886. године записао прота Јеврем А. Илић:
„Празновање Божића напомиње нам ону највећу милост Божју, по којој је Бог примио на се тело човечије, да људима покаже пут спасења.”

У божићно јутро пре свитања, звона на православним храмовима објављују долазак Божића и почетак божићног славља.
На Божићну Литургију одлазе сви који могу, обучени у најсвечанију одећу. После службе у цркви, они који се нису причестили примају нафору и то је прво што се узима тог дана. Сви се поздрављају божићним поздравом: „Христос се роди!”, а отпоздрављају: „Ваистину се роди!” Овако се поздрављају верујући људи од Божића до Богојављења.
На Божић се ујутро меси чесница, то је најчешће погача у коју се стави златни или сребрни новчић.
Тог дана се не иде у госте, осим једног изузетка, а то је гост звани – положајник. Положајник није обичан гост, он символично представља мудраце са Истока, који су дошли да се поклоне Богомладенцу Христу. Некада је то био путник – намерник, али данас је најчешће неко од родбине. Положајник долази рано пре подне, честита празник, одлази до шпорета (некада је седао код огњишта), џара ватру гранчицом бадњака и говори здравицу: „Колико варница, толико срећица. Колико варница, толико парица. Колико варница, толико у тору оваца, а највише здравља и весеља. Амин, Боже дај!”
У стамбеним зградама, где нема шпорета, пећи или камина, положајник на пламену свеће пали листић бадњака и изговара здравицу према кући у којој је, а ако има ђака, пожели им добре оцене.
После положајникове здравице, сви седају за празничну трпезу. Домаћин упали свећу, а домаћица тамјаном окади иконе и целу кућу. Потом се, пре обеда, пева божићни тропар и прочита Оченаш.
За трпезом се најпре окреће чесница и прелива вином, па се ломи на онолико делова колико има укућана. У народу постоји веровање да ће онај ко у свом делу чеснице нађе парицу читаве године бити срећан.
Када празник прође, многи се питају шта да раде са бадњаком. Бадњак, као букет храстових или церових гранчица, замена је за велики бадњак и без обзира на величину, према њему се треба односити са поштовањем. Не може се на Бадње вече певати: „Бадњаче, бадњаче, ти наш мили рођаче”, а после празника „рођака” бацити у контејнер. Гранчице бадњака се носе у воћњак и остављају по дрвећу. Ако то није могуће, треба га изгорети у шпорету, пећи, или негде где може безбедно да се заложи ватра, на месту по којем се не гази.

Илустровала Слободанка Боба Тодоровић