ПРИПОВЕДАЧ: – На пољима око Витлејема бело стадо једне ноћи дрема, а пастири око ватре седе и слушају причу мудрог деде.

ПАСТИРИ: – Причај, деда, нешто о чудима! Каквих чуда све на свету има?

НАЈМЛАЂИ ПАСТИР: – Има л’ негде нешто чудно, сјајно, зачарано, закопано тајно?

ДЕДА: – Преко брда, испод пута ласте, храст чудесни златолисти расте. А крај њега закопана дрема – капа којој нигде равне нема! А чудесна њена моћ ова је: истог трена невидљивост даје! Крај ње стоји чудно огледало, сребрно је, чаробно и мало. У њему све огромно изгледа. Истина је! Не лаже вас деда!
Најмлађи пастир се полако искрада. Он је мршав, мали, сав поцепан – јад и беда!

Н. ПАСТИР: – Крај приче да чекам ја немам кад, да нађем чудо што пре сам рад!
(одлази)

ДЕДА:
(наставља причу)
– По себи су ове ствари красне, али могу бити и опасне. Ако Љубав и Мудрост не питаш, већ по својој вољи с њима скиташ – Себичност те за слугу узима: На пропаст си себи и другима!

Друга слика:
Н. пастир хода по сцени, све укруг, врло је уморан и разочаран, сео је да се одмори:

Н. ПАСТИР: – Румени се исток, зора свиће… Огледало, капа – чији биће? То не знадем, али моји неће… Целе ноћи тражих – немам среће! Ох! Ено где лети једна ласта! Нашао сам! Ено златног храста!
Отрчао је до храста, који је био ту, али га није због мрака видео и нашао капу и огледало. Држи их у рукама:
– Огледало, капу нађох збиља! Стигао сам до својега циља. Бејах кратко у великој срећи, ал’ искрено сада морам рећи: – У ове се ствари не разумем – да користим чудо ја не умем!

СЕБИЧНОСТ:
(сва накинђурена, на оделу јој пише „себичност”)
– А ја видиш, добро владам тиме!
(пружа руку)
– Себичност је мени име! У огледалце гледај овако (држи га наопако, са дршком окренутом на горе)

Н. ПАСТИР: – О, како ја сам велики јако! Ова слика много ми је мила – нисам знао да сам таква сила!

Себичност сачека да се он довољно надиви себи, па му онда показује капу:

СЕБИЧНОСТ: – Са овом капом лакше се живи, јер други постају невидљиви. Не видиш туђе муке и јаде – безбрижно живиш године младе! Сад идем, прости, таква сам дама: За срећу себи сам довољна сама!
Мали пастир хода у круг по сцени, кочоперан, уображен, разбацује се док иде, па делује смешно с обзиром на свој убоги изглед. С једне стране позорнице појављује се рањеник, а са друге путник, који умире од жеђи. Овај кука тражећи помоћ, а други воду, док пастир равнодушно и мирно пролази поред њих након што на тренутак замаше капом изнад њихових глава. Они одлазе кукајући, а он остаје сам. Седне, тужно гледајући пред себе:

Н. ПАСТИР: – С чаролијом, мишљах, биће лако – а тужан сам. Досадно је јако! Нигде трага нема правој срећи, иако сам на свету највећи! Тражим дворац небеских висина. Није ваљда за мене пећина?!

ТРИ МУДРАЦА:
ПРВИ М.: – Шта то прича ова јадна луда?!

ДРУГИ М: – Биће да је жртва неког чуда!

ТРЕЋИ М.: – Ех, та чуда баш у пропаст воде, а траже их као жедан воде!

ДРУГИ М.: – Мислим да се око храста скит’о, ал’ сигурно Љубав није пит’о!

ТРЕЋИ М.: – Дођи брзо, премудра Љубави, јадно дете из беде избави!
Љубав дотрчи у скромној једноставној белој хаљини до пода са белим огртачем. На хаљини пише„љубав”. Стаје испред пастира, који упорно покушава да је избегне. Када му се дубоко поклонила као неком краљу, удостојио је мало пажње:

Н. ПАСТИР: – Хоћеш ли ми своје име рећи?

ЉУБАВ: – Ја сам Љубав и све учим срећи!

Н. ПАСТИР: – Е, мени баш мало среће треба – иако сам велики до неба!

ЉУБАВ: – Узми, дедер, твоје огледало… Друге људе сада гледај мало! Не наопако, него баш овако!

Н. ПАСТИР:
(запрепашћен и задивљен)

– Како други велики су јако! Гле, у сваком Божји лик постоји! Пред сваким се моје срце боји, да га чак ни мишљу не увреди. Сви су добри… Свако много вреди!

ЉУБАВ: – И капу би користио криво кад би њоме ти друге покрив’о… Бићеш срећан, бићеш вечно жив, кад си скроман, скоро невидљив! Капа увек нек ти је на глави – друге воли, себе заборави! Кад би служио само себи храст, био би бедан ко мали пласт. Он друге служи – то је пут ка срећи! Зато и расте све већи и већи!

Н. ПАСТИР: – Е, сада су ми све овце на броју! Враћам се одмах у пећину своју! Већ дуго пуста, хладна ме чека… Добро ће доћи гранчица нека! Можеш ли једну дати ми храсте, јер ти помажеш да љубав расте?
Враћа се. Среће жедног, кога напоји и окрепи, па затим и рањеника. Води их са собом. Један му се ослања с леве, други с десне стране, а он у руци носи гранчицу храста.
Три мудраца из позадине га задовољно гледају. Он каже рањенику и изгладнелом:

Н. ПАСТИР: – Ви спавајте у пећини мојој, напољу ћу да вас чувам ја… Ал’ шта је то! Она није празна! Сва изнутра мирише и сја!

РАЊЕНИК: – Исцељене све су ране моје, пун сам снаге, чак сам опет млад! ИЗГЛАДНЕЛИ: Ова светлост храни ме и поји! Не осећам више жеђ и глад!

Н. ПАСТИР: – Ох, пећина моја тако мала, препуна је капа, огледала! Целом свету доста би их било – какво се то чудо догодило?!

ПРВИ МУДРАЦ: – Чудо које једино нам треба: Бог са неба роди се к’о беба! Дарове је донео свакој души: Љубав слави! Себичност се руши! Бог нам ноћас себе даде – људском роду дар највећи, да нас спасе од зла сваког и научи правој срећи!

ДРУГИ МУДРАЦ: – Ове капе, ова огледала, чудесна су, невидљиво мала! Сваком ће човеку дати среће, који да слуша Себичност неће! Срећа не зависи од Бога само – морамо знати љубав да дамо! Видесте и да то важно је јако: Дар Божји не користи наопако!

ТРЕЋИ МУДРАЦ: – Бог нам даде руке младе, да загрле, саде, раде…! А раде на штету душе кад се бију, краду, руше…! Усне нам је Бог дарив’о да се моле, теше, уче, а брбљиви и свадљиви себи штете, друге муче.

ПРВИ МУДРАЦ: – Не тражи чудо – испразно, лудо! БОЖЈА ЈЕ ЉУБАВ – НАЈВЕЋЕ ЧУДО!

Илустровала Слободанка Боба Тодоровић