Бабичка гора пружа се упоредо са Сувом планином од које је раздваја Заплањска котлина и Кутинска река. Највиша кота планине је Крива буква са 1059 метара.
Многобројни антички локалитети, који нестају испод бујног зеленила које их разара, говоре о сталној присутности људи на овим просторима. Плодно Поморавље је близу, а опет, насеља су на безбедној удаљености од хировите Јужне Мораве и војски које су често пролазиле долином реке. Већина античких грађевина на Бабичкој гори имала је војну намену.
У близини Лесковца, на простору Бабичке горе, од села Бабичко, Голема Њива до Јашуње налазе се три стара манастира. Манастир Бабичко се налази код истоименог села. Подигнут је у XVI веку и манастирска црква је посвећена Успењу Пресвете Богородице.
Код села Јашуња се налази манастир Богородице Јашуњске. Претпоставља се да је манастирска црква подигнута крајем XV века на темељима ранохришћанске богомоље из VI века. У ктиторском запису је забележено да је цркву подигла монахиња Ксенија са сестрама Теофом, Мартом и Маријом, иначе удовицама из породице Кантакузина.
У турско доба код манастира су се окупљали хајдуци за Ђурђевдан и растајали за Митровдан о чему су оставили видљив траг. Хајдуци су били дародавци фреске Светог Ђорђа и Светог Димитрија на спољњем зиду цркве.
Пут који води на југ од Богородице Јашуњске, провлачи се се кроз шуму и води до манастирске цркве посвећене Рођењу Светог Јована Претече. Храм је малих димензија, али необично складан, са осликаним улазним делом. Сцена Страшног суда привлачи пажњу јер је необична за доба у ком је настала. Претпоставља се да је ктитор Андроник Кантакузин подигао цркву 1517. године. Јашуњски манастири су проглашени за Културно добро 1947. године а Завод за заштиту природе заштитио је околину као Природни простор око непокретног културног добра.
Падина Бабичке горе је сточарско – воћарски крај, познат по вишњама. Доле, поред Мораве се гаје најбоље
паприке. Рана јесен село Локошницу окити у црвену одежду. Тешко је наћи делић фасаде или ограде који није покривен црвеном паприком која се суши на издашном сунцу јужног Поморавља. Ако се подсетимо да се на другој страни реке налази Лесковац, онда је јасно где се налазите. Кажу да се најбоља лесковачка паприка гаји управо у Локошници.

Текст и фотографије Драган Боснић