Један сиромашан дрвосеча био целе године са женом у шуми и секао дрва, а кад год би замахнуо секиром да засече дрво, рекао би уздахнувши:

– Еј, што загризе?! Једном пролазио онуда неки отмен гроф, застао и слушао шта то каже дрвосеча и напослетку га запитао зашто увек каже: „Еј, што загризе?”

– Ах – одговори дрвосеча – да није Ева загризла јабуку, ми бисмо још били у рају, и ја се не бих овде мучио сечом дрва. Кад год помислим на то, морам да уздахнем и да се љутим на Еву.

На то гроф одведе сиромашног дрвосечу и његову жену у свој двор. Даде им луксузну собу и да једу и пију колико хоће.

После неколико дана приреди им свечан ручак, наредивши кувару да зготови за њих свакојака добра јела. Све ђаконије су постављене на трпезу, а уз остало, и једна поклопљена чинија.

Дрвосечи и његовој жени рече гроф да се по милој вољи могу послужити свима јелима, али да ону чинију не дирају и не скидају с ње поклопац; њу – рече им – смеју само гледати.

И то рекавши, остави их насамо.

Дрводељина жена била је, међутим, рада да зна шта је у оној чинији, и час је мислила да је у њој ово, час да је оно.

Напослетку је обузме тако силна радозналост да није више могла одолети и подигне мало поклопац да само завири у чинију. Али у истом тренутку искочи из чиније миш, и кад жена потече за њим да га ухвати, миш се већ одмарао у рупи.

Кад после дође гроф и виде да у чинији нема миша, окрете се дрвосечи и рече:

– Одсад немој више да се жалиш на Еву! Твоја жена урадила би оно исто што је урадила наша прамајка.

Онда их гроф не хтеде више држати у двору, те дрвосеча и његова жена морадоше опет у шуму да сечом дрва зарађују свој свакидашњи хлеб.

Кад год би, после тог догађаја, замахнуо секиром да засече дрво, дрвосеча би помислио на добар живот у двору и на радозналост своје жене, те није говорио више с уздахом:

„Еј, што загризе?”,

него: „Еј, што завири?”

Па ако није престао или умро, може се још и сад у шуми чути како сече дрва и жали се.

Немачка народна прича

Илустровала Слободанка Боба Тодоровић