Данас је на веронауци било посебно лепо. Милан се враћао кући срца пуног радости.
Када је отворио врата, застао је. Кућа у нереду, са радијa трешти лоша музика. Мајка једном руком држи цигарету, а другом меша ручак. Било му је тешко. Дошло му је да викне. Хтео је са мамом да прича о Богу, о греху…
Господе помилуј! Да, тако је рекао отац Душан. Пре него што нешто кажеш, помоли се, да не погрешиш. И још је причао да је свети Серафим Саровски, младићу, који је дошао да се жали на своју мајку зато што је много пила, рекао: „О мајци ни реч!”
Милан се јавио мајци и пошао у своју собу. Клекао је пред икону „Господе, тешко ми је! Господе, помози ми! Научи ме шта да радим. Тешко ми је, много ми је тешко што ме родитељи не разумеју и подсмевају се мојој вери.”
Онда је застао. Неке ствари ми бирамо сами – друштво, посао… Родитеље не! Ако су такви, Бог ми их је такве дао. Зашто? Јер хоће да им помогнем да се спасу, али они ништа не слушају шта им кажем.
А како и да слушају кад ја ни мало нисам променио своје понашање? Свађам се са братом, остављам собу у нереду… Причам им о Богу својим речима, а да ли им причам о Богу својим делима?
– Милане! Другови под прозором су га звали да иду
да играју фудбал. Дан је био предиван. Отворио је врата собе и погледао ужурбану мајку у кухињи. На поду је био џак грашка.
– Зар није могла да купи замрзнути и оде у шетњу? И њој је диван дан! И мајка воли да прошета са другарицама. Па она и не излази из кухиње! Ради дан и ноћ да уштеди, да би било свега за нас.
Кроз прозор викну друговима: Више

Било је то давно у једној далекој земљи. Војник се враћао кући после трогодишње службе, а у џепу је понео своју зараду – три златна дуката. Задеси га ноћ на путу, те он уђе у једну крчму и затражи да преноћи. Вредна газдарица га лепо прими, а њега је заинтересовао старац који је немо седео у ћошку. Упита газдарицу зашто онај човек ћути, а она рече да старац не говори, ако нема шта паметно да каже.
Приђе војник, поздрави старца и замоли га да му каже неки добар савет. Рече старац да су савети злата вредни, на шта му војник одговори да ће га наградити дукатима.
Први савет гласи – НЕ ОСУЂУЈ, а посебно не суди никога по изгледу.
Други савет – НЕ ЛАЖИ, ШТО ИМАШ – НЕ ПОРЕЦИ.
Трећи савет – МУДРИЈЕ ЈЕ ЈУТРО ОД ВЕЧЕРИ.
Плати војник ове савете и сутрадан наста ви свој пут празних џепова, али богатији за три доба савета.
Дан је одмакао, а војник је у шуми наишао на прелепу принцезу која је водила старог, ружног магарца, коме је све време нежно тепала и говорила му да је леп. Више

Лик Св. Цара Константна са Христовим Монограмом

Град Наисус, данашњи Ниш, основали су Келти у 3. веку пре Христа, а име је добио по реци Нишави (Naissa) коју су келтски прастановници звали Вилина река (Navissos, лат. Naissus, грч. Ναϊσσός, тур. Niş) У време Римског царства град називају Naissus, што је романизовани назив грчког имена Naissos.

Бронзана глава Цара Константина

Кроз своју дугу историју Наисус се налазио у саставу многих царстава и држава. Био је административни, војни и трговински центар на римском путу Via militaris, касније званим Царски друм (Цариградски друм), који је спајао Европу и Малу Азију. Ниш је родно место цара Константина Великог, као и царева Констанција II и Јустинијана I.
На основу археолошких ископавања може се закључити да је територија на којој се данас налази град Ниш била насељена још од периода средњег палеолита (100.000– 30.000 год. пре Христа).

Ранохришћанска гробница

Наисос, грчку колонију, Римљани су освојили у у 1. веку. У 2. веку чувени историчар Птоломеј у својој „Географији” помиње Наисус као један од четири највећа града Дарданије.
У Нишу је 27. фебруара 272. рођен je Свети цар Константин Велики, чија је мајка, Света Јелена, била родом из Наисуса.
У току 4. века основана је епархија у Нишу, чиме Ниш постаје важан религијски центар. Из тог доба потиче Нишка базилика. Више

Ни ово као ни једно претходно лето није било исто. Стекли смо нове другове, обишли непозната места и поклонили се раније обиђеним светињама.
Мислила сам да знам свако свето место на Црногорском приморју, али, овог лета сам видела да није тако. Потврдиле су се речи оца Јустина савинског да Црна Гора није Црна, него да је Света Гора јер је свако њено брдо украшено црквом или манастиром.
Дан после Св. Архангела Гаврила и славе на Михољској превлаци, на предлог оца Петра Улемека, који се вратио после вишемесечног боравка са Свете Горе, моја породица се упутила ка скиту Св. Ђорђа који се налази изнад Бечића.
У манастиру Дуљево сестре су нам показале стазицу која води ка скиту. Уска козја стазица, трње и купине око ње. Пролазили смо преко потока, усека, литица… Тата нас је бодрио, ишао последњи, а као познавалац лековитог биља уз пут је сакупљао оригано, жалфију, нану…
Након четрдесетпетоминутног хода стигли смо на одредиште. Мала црквица од камена посвећена је Св. Ђорђу као и целокупни скит. Црква је из четрнаестог века и упркос свим земљотресима није страдала јер је сазидана на стени.
У скиту ја сама сестра Јелена која је дошла из Русије. Њено је једино друштво мала маца, у то не укључујемо незване госте: змије, слепе мишеве и ситне зверчице. Мислим да је сестра Јелена савремена подвижница јер све намирнице потребне за цркву и домаћинство она мора на рукама изнети до скита.
Нама је стаза била напор и тог пријатног летњег дана, а сигурно је неописиво теже проћи њом када пада киша или завеје снег.
Отац Петар је служио Литургију где смо сви заједно певали и причестили се. Са 590 m надморске висине, на којој се налази скит, пружао се предиван поглед на Будву, острво Св. Стефан и Бјелопавлићке манастире Дуљево, Рустово, Прасквицу… Више