Број 08/2010
Песма Анђела
Увреме цара Теодосија II (408– 450. г.) Цариград су потресали страшни земљотреси. То је
потрајало неколико месеци. О томе овако пише историчар Теофан:
„Настадоше велики земљотреси у Цариграду, који потрајаше четири месеца. Грађани Цариграда од тога се уплашише и побегоше изван града у поље звано Седмо Поље. Тамо они остадоше дуже времена, свакодневно чинећи литиje и молећи се Богу заједно са патријархом Проклом, царем Теодосијем, царицом Евдокијом, царевом сестром Пулхеријом, свим великашима и целим двором.
Једног дана, док се земља силно тресла, народ се усрдно и дуго молио Богу, говорећи непрекидно: „Господе помилуј!”
Изненада, око око девет сати ујутро, сви видеше како је једно дете божанском силом чудесно узнесено високо у ваздух. Ово дете у ваздуху чу глас божански, који му са висине говораше и наређиваше да јави патри-
јарху и народу да, молећи се, говоре овако:
„Агиос о Теос, Агиос Исхирос, Агиос Атанатос, елеисон имас!”,
то јест:
„Свети Боже, Свети Крепки, Свети Бесмртни, помилуј нас!”, и да осим ових речи ништа друго тој песми не додају.
Када свети патријарх Прокло доби ову божанску вест, одлучи да се народ народ тако моли, и одмах затим престаде земљотрес. Од тада се ова божанска песма „Свјатиј Боже” пева овако у целој васељени и све Цркве свакодневно овом песмом хвале Бога.
Тако о том догађају пише Теофан у својој „Хроници” (књига I, гл. 93).
Илустровала Сара Илић
Увреме цара Теодосија II (408– 450. г.) Цариград су потресали страшни земљотреси. То је потрајало неколико месеци. О томе овако пише историчар Теофан:
„Настадоше велики земљотреси у Цариграду, који потрајаше четири месеца. Грађани Цариграда од тога се уплашише и побегоше изван града у поље звано Седмо Поље. Тамо они остадоше дуже времена, свакодневно чинећи литиje и молећи се Богу заједно са патријархом Проклом, царем Теодосијем, царицом Евдокијом, царевом сестром Пулхеријом, свим великашима и целим двором. Више
Како се крстимо?
С вако од нас мора знати да састављена три прста десне руке символишу Свету Тројицу: Бога
Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога. И још, да стављањем та три прста на чело своје, праћено речима У
име Оца, захваљујемо Оцу што нас је створио, и молимо Му се да просвети ум наш да би испунили вољу Његову; док стављањем та иста три прста на груди, говорећи И Сина, помињемо друго лице Свете Тројице, и молимо да нам ојача вољу како би могли истрајати у свему што је добро; и на крају, дотичући десно и лево раме, призивамо треће лице Свете Тројице, и молимо се да нам Свемогући Творац подари и телесне снаге да ревнујемо и радимо само оно што је целисходно и Богу угодно.
Ми, дакле, крсним знаком нарочито
изражавамо: веру у Пресвету Тројицу, и поуздање у помоћ Господа нашег Исуса Христа Који нас је спасао својим страдањем на Крсту. Према томе, осењујући се крсним знаком, ми стављамо печат Христов на себе. А стављањем тог печата, обавезујемо се да свагда исповедамо Христа, испуњавајући Његове заповести и чинећи што је по његовој вољи.
Исто тако, морамо знати да тај крсни знак, којим треба да се почиње и завршава свака молитва и сваки посао, представља оно знамење на којем је разапет Господ и Спаситељ наш Исус Христос; и то ради нас људи и ради нашега спасења.
…Сваки онај који себе сматра припадником Цркве и моли се Богу, а не води рачуна како ће се прекрстити, личи на жедног путника који, путујући кроз безводне крајеве, једва успева да пронађе један изворчић и пожури да утоли своју жеђ; а кад тамо, до воде је дубоко и не може је дохватити. Или на прозеблог сиромаха који на цичи-зими некако скупи мало сувих дрва, и све их лепо намести како ће што пре планути; али нема чиме да их потпали. Или пак на архитекту који зида огроман солитер пре него што добро постави и осигура фундамент огромне грађевине.
Може ли угасити жеђ путник који није у стању да дође до воде?
– Не може! Може ли се огрејати прозебли сиро-
мах који нема чиме да потпали ватру, иако седи поред гомилице дрва?
– Не може! Може ли се одржати солитер чи-
ји темељи нису добро постављени и осигурани?
– Не може!
Дакле, одговор је увек исти:
– Не може!
У реду. С тим смо начисто! А да ли ће Господ услишити молитву крштеног Србина који се крсти неправилно, механички, или накарадно, не мислећи у том моменту о значају крсног знака и часног и животворног Крста уопште?
– Неће! Сигурно неће!
Ето, то је разлог што наше „Светосавско звонце”* у сваком новом броју понавља исти чланак са фотографијом Мала Милица се крсти, као стални мементо који нас подсећа на оно што не смемо заборавити.
Протојереј – ставрофор Милан Д. Јанковић, Саборна црква у Београду 1970. из књиге НА ПУТУ (црквене проповеди), Нова искра, Београд 1997.
* Реч је о Светосавском звонцу” из седамдесетих година
Свако од нас мора знати да састављена три прста десне руке символишу Свету Тројицу: Бога Оца, Бога Сина и Бога Духа Светога.
И још, да стављањем та три прста на чело своје, праћено речима У име Оца, захваљујемо Оцу што нас је створио, и молимо Му се да просвети ум наш да би испунили вољу Његову; док стављањем та иста три прста на груди, говорећи И Сина, помињемо друго лице Свете Тројице, и молимо да нам ојача вољу како би могли истрајати у свему што је добро; и на крају, дотичући десно и лево раме, призивамо треће лице Свете Тројице, и молимо се да нам Свемогући Творац подари и телесне снаге да ревнујемо и радимо само оно што је целисходно и Богу угодно. Више
Повест о љубави
Два тешко болесна човека, лежала су у болничкој соби. Један од њих је због терапије свакога дана седео по неколико сати на кревету, који је био поред прозора.
Други болесник није уопште могао да устаје, нити да покреће главу, зато је стално лежао на леђима. Могао је да гледа само у плафон. Два друга у невољи, по цео дан су причали о својим породицама, кући, послу, где су били у војсци, а где на одмору.
Свакога дана је човек који је седео на кревету, описивао другу шта види кроз прозор. Најлепши део дана непокретном човеку био је кад му његов пријатељ прича шта види кроз прозор. Тада је заборављао и болест и болове.
Човек који је седао на кревету имао је мек, умирујући глас и диван дар приповедања. Сликовито је описивао лабудове у језеру, децу која су пуштала папирне чамце, младе парове који загрљени шетају поред језера. Описивао је цвеће свих боја и сенке гранатог дрвећа раскошних крошњи. Док је човек причао, његов непокретни друг је затварао очи и чинило му се да је напољу, на сунцу, поред језера, да удише пуним плућима мирис цвећа.
Тако су пролазили дани, недеље, месеци. Једног јутра, док је непомични човек спавао, сестра је негде одвела човека који је причао.
Непокретни болесник је после неколико дана замолио да му кревет преместе до прозора. Било му је мало боље и могао је да се придигне и гледа чудесни свет изван болничких зидова. Сестре су преместиле кревет и помогле му да се удобно смести. Са великим напором се подигао и после дуго времена могао је да кроз ужива у лепотама природе. Погледао је кроз прозор и угледао празан зид.
Болесник је питао сестру кроз који је прозор гледао његов пријатељ, који му је тако лепо описивао спољни свет.
Сестра је одговорила да је његов пријатељ био слеп и није могао да види зид испред прозора.
– Можда је хтео да вас усрећи и олакша вам тешке дане непокретног лежања – рекла је сестра.
Неизмерна срећа лежи у усрећивању других, без обзира на наше услове. Подељена туга се преполови, а срећа удвостручује.
Ако желиш да знаш колико си богат, преброј колико имаш онога што се никаквим новцем не може купити.
Илустровала Слободанка Боба Тодоровић
Два тешко болесна човека, лежала су у болничкој соби. Један од њих је због терапије свакога дана седео по неколико сати на кревету, који је био поред прозора.
Други болесник није уопште могао да устаје, нити да покреће главу, зато је стално лежао на леђима. Могао је да гледа само у плафон. Два друга у невољи, по цео дан су причали о својим породицама, кући, послу, где су били у војсци, а где на одмору. Више
Евдокија – Царица и књижевница
У Атини, граду философа и високих школа, у паганској породици Леонтија, професора атинског универзитета, око 400. године после Христа, родило се треће дете, девојчица необичне лепоте, којој су наденули име Атенаида.
Израсла је Атенаида у лепотицу каковој равне није било на све четири стране света. Леонтије је био богат човек и Атенаиду је очекивала сигурна и срећна будућност. Али, кад је Леонтије умро, тестаментом је оставио сво своје имање синовима, а Атенанаиди је завештао само незнатну суму новца, уз напомену да јој је то довољно, зато што ће „она имати среће која је изнад среће свих осталих жена”. Молила је девојка браћу да јој дају бар део очевине, но они су били неумољиви. Тако је Атенаида морала да оде код тетке у Цариград. У Цариграду је тетка успела, преко силних веза, да Атенаида преда жалбу царици.
У то време Ромејским царством (Византијом), у име малолетног брата Теодосија, владала је његова старија сестра Пулхерија. Како је Теодосије тада напунио 20 година, било је време да преузме престо. Пулхерија се на све стране распитивала и тражила невесту достојну њеног брата, али ни једна није испуњавала услове.
Царица Пулхерија је примила младу паганку. Атенаида, складна као мермерне статуе старих мајстора, неизрециво лепа, дуге плаве валовите косе, изнела је своју жалбу царици вешто као најбољи адвокат. Царица је поразговарала са њом и видела да она није само прелепа, него и изванредно образована. За час је изашла, позвала брата и укратко му испричала каква је девојка у сали за пријеме. Теодосије је хтео да је одмах види, а она му је рекла да се сакрије иза једне завесе. Теодосије је иза тешке драперије без даха гледао дивну девојку. Заволео је на први поглед.
И Теодосије се допао Атенаиди. „Неколико недеља касније, пошто су је, под старатељством патријарха Атикуса, поучили хришћанској вери и очистили у води крштења”, Атенаида је на крштењу добила име Евдокија. После неколико месеци, седмог јуна 421. године, постала је царица. Ускоро је добила децу и тиме осигурала наследнике престола. Иако су многи били сумњичави у погледу њене вере, Евдокија је постала права хришћанка. Написала је многе химне посвећене Господу Христу и Пресветој Богородици.
Својим саветима утицала је на свога мужа, да оснује Цариградски универзитет, који је отворен 425. године. Највећи стручњаци тог времена позвани су да буду професори на универзитету. Иако је на универзитету философија имала завидно место, то није била философија незнабожачка, већ хришћанска. Евдокија је постала знаменита и веома поштована царица, али нечастиви је уплео своје прсте и пред крај живота помутио срећу Евдокије и Теодосија.
Било је то овако: Цар је једног дана ишао у цркву. Са њим тог дана није ишао Паулин, управник двора, зато што је био болестан. Уз пут, један просјак је цару понудио необично лепу фригијску јабуку. Цар је купи и пошаље својој вољеној жени. Евдокија, кад је добила ту јабуку, помисли да би било лепо да је, као пријатељски поклон, пошаље Паулину, који је био болестан.
Кад је Паулин добио ову дивну воћку, а не знајући од кога је стигао тај дар, помисли да је то згодан поклон и да ће њиме обрадовати цара, па јабуку поклони цару Теодосију. Цар је био изненађен, па кад се вратио у двор, одмах запита царицу где је јабука коју јој је послао. Евдокија несмишљено одговори да ју је појела. У Теодосију се разбукта љубомора и он поче да заклиње жену да му каже истину, али ова тврдоглаво оста при свом тврђењу. Тада Теодосије извади јабуку испод огртача и показа је супрузи. Дошло је до непријатног објашњавања, свађе и Теодосије се због тога растао са женом, а несрећни Паулин, ни крив ни дужан паде у немилост, разреши га цар дужности, посла у неко удаљено место где је ускоро, по царевом наређењу, био убијен. И царица је пала у немилост.
Не могавши да поднесе сумњичења, она замоли цара да јој дозволи да се повуче у Јерусалим. Цар пристаде и без жаљења се растаде од жене коју је некада толико волео. Евдокија је око 442. године отишла у Јерусалим, где је остала пуних осамнаест година, све до своје смрти.
У Јерусалиму је подизала болнице и манастире, оправљала зидине града, састављала стихове: последње успомене на књижевне склоности њене младости. Али сада се бавила само хришћанском литературом. Преводила је у херојским стиховима делове Старога завета, Књиге Мојсијеве, Исуса Навина, О судијама, Књигу о Рути.
У каснијим вековима њено дело су ценили као веома значајно, (у IX веку патријарх Фотије, добар судија у књижевним питањима, дивећи се њеном делу, оценио га као веома значајно „за једну жену и једну царицу”). Упокојила се 460. године. Сахрањена је у цркви Светог Стефана, коју је она подигла, а захвални Јерусалим даде побожној владарки, која је толико много учинила за град надимак
„Нова Јелена” (по Св. Јелени, мајци цара Константина).
То је чудесна прича о Атенаиди – Евдокији, паганки из Атине, која се удала из љубави и постала царица, умрла у изгнанству у Јерусалиму, у близини цркве Васкрсења Христовог, као искрена хришћанка, која је жарко љубила Христа.
Према студији Шарл Дила „Византијске слике”, за Звонце приредила Р. М.
У Атини, граду философа и високих школа, у паганској породици Леонтија, професора атинског универзитета, око 400. године после Христа, родило се треће дете, девојчица необичне лепоте, којој су наденули име Атенаида. Више
