Број 06/2010
Нови молитвеници пред Господом
СВЕТИ СИМЕОН ДАЈБАБСКИ
С вети Симеон Дајбабски рођен је 1854. г. на Цетињу од родитеља Васа и Стане Поповић. На крштењу је добио име Саво. Рано је остао
без родитеља, па се о њему бринуо деда Милан и дедин брат, свештеник Лазар.
Био је изузетно бистро и даровито дете. Почетна и основна богословска знања стекао је у манастирској школи на Цетињу. Саво је чезнуо за монашким животом, а његов деда је желео да се његов унук ожени и брине о великом имању које је наследио од родитеља.
Саво је отишао на школовање у Русију где је завршио Кијевску Духовну академију. Потом је студирао у Паризу и Женеви. Вратио се у Русију, где је замонашен именом Симеон.
Неко време је путовао по Русији и обилазио највеће православне светиње. Кад се вратио у Црну Гору био је најпре у манастиру Врањина, а потом у манастиру Острог, где је отворена монашка школа, у којој је предавао.
Чудесан догађај који је његов живот усмерио путем највећег монашког подвига, догодио се 1890. г. Један дечак, неписмени пастир, Петко Ивезић, имао је чудесно виђење:
У сред дана видео је човека у златотканој владичанској одежди. Напре се уплашио, али непознати човек му је рекао да је он светитељ, којег су ту сахранили, да би његово тело сакрили од Турака. Онда му је рекао да се испод брега налази подземна пећинска црква која треба да се откопа и обнови.”
Петко је отишао у манастир Острог и све испричао оцу Симеону, који је сматрао да је самим Богом призван, да изврши шта је непознати светитељ рекао.
Симеон је добио одобрење и прешао у Дајбабе.
„Само благи Бог и Пресвета Дјева Мати Христова знају све муке и трудове, све сузе и зној проливени. После много мука, пронашао је пећинску цркву коју је уредио и осликао. После дугог периода испосништва и подвига, добио је од Бога дар јасновиђења и прозирања. Како се такав дар не да сакрити, њему су многи почели да долазе. Поставио је себи као највећи задатак помоћ ближњима у борби са грехом. И читавог живота, до последњег даха, није престајао да се моли, помаже и људе упућује на прави пут истине Христове. Најумнији људи тога времена су долазили код Преподобног. Један Руски кнез је записао да „из личности о. Симеона блиста безгранична духовна чистота и Еванђељска смерност”, а два француска путописца бележе да је старац „права анђеоска појава из које зрачи дух небеског блаженства.”
Народ је Светог Симеона још за живота сматрао светитељем. Свети владика Николај га је називао „светим монахом”, а брат у свештеном чину и у преподобном животу Свети Јустин Ћелијски, у лето 1937. г. када га је први пут посетио, записао је да се: „удостојио сладосног лицезаренија великог српског
Аве – Оца Симеона.”
Господ је Светом Симеону Дајбабском испунио молитву да га узме пре великог страдања народа, упокојио се 1. априла 1941. године.
Мошти Светог Симеона Дајбабског почивају у манастиру Дајбабе, где Свети Старац и данас помаже онима који му се чистим срцем у молитви обраћају. Спомен преподобног Симеона празноваће се 19. марта по старом календару (1. априла по новом календару).
СВЕТИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ
Свети Јустин Ћелијски, један од наших највећих теолога, философ, беседник, молитвеник и учитељ, рођен је на Благовести 1894.
г. у Врању, од оца Спиридона и мајке Анастасије Поповић. На крштењу је добио име Благоје.
Породица Поповић дала је седам генерација свештеника, до његовог деде Алексе. У таквој породици је мали Благоје прошао прву школу домаћег хришћанског васпитања и истинске православне побожности. Са мајком је често ишао у манастир Св. Прохор Пчињски, где је био сведок чудесног исцељења његове мајке од тешке болести.
Благоје је са одличним успехом завршио Богословију у Београду, где му је омиљени професор био Свети владика Николај (Велимировић). Почетком Првог светског рата, распоређен је у чету младих болничара. Прошао је албанску голготу и стигао са Српском војском у Албанију. Ту му се остварила давнашња жеља.
По благослову Митрополита Димитрија 1916. г. прима монашки постриг у Православној цркви у Скадру и узима монашко име Јустин, по светом Јустину Философу.
Чудна је симболика његовог крштеног и монашког имена. На крштењу му је дато име Благоје, и заиста је читавог живота благовестио Јеванђеље Христово; животом речју и делом. Избор Христоносног Светитеља – философа и мученика – за свога имењака и заштитника био је израз његове, младалачке и доживотне љубави према Христу: кроз философију по Христу и кроз мучеништво за Христа.
Из Грчке је упућен у Петроград на студије, али је због револуције у Русији прешао на Оксфорд. У време док је Св. Владика Николај био охридски Епископ, предавао је у Битољској богословији, а колега му је био Свети Јован Шангајски. Потом је предавао на Богословском факултету у Београду. Бог је дао Српском народу три духовна горостаса који су васпитавали генерације богослова, који су касније, у време Другог светског рата, и нарочито у послератним деценијама безбожништва, часно вршили свој позив, одолевши свим прогонима и искушењима и сачували Цркву Христову.
После рата Св. Јустину Ћелијском је онемогућено да предаје на Богословском факултету. Одлази у мали манастир Ћелије код Ваљева, где од тог манастира ствара духовну буктињу, која је осветлила пут многим нараштајима.
Написао је и у наслеђе своме роду, али и свим православним хришћанима, оставио 33 веома значајне књиге. Приредио је 12 књига Житија светих, а то су најпотпунија житија светих објављена на српском језику. Његова дела су преведена на многе стране језике, где су дуго времена била много познатија него код нас. Упокојио се на Благовести 1979. године.
И њега је народ сматрао Светитељем још за живота. Деценијама се дешавају чудесна исцељења на његовом гробу. Ко је само једном био на гробу Св. Јустина Ћелијског у манастиру Ћелије, осетио је шта значи бити близу Светитеља Божијег. Ту лепоту заиста није могуће речима исказати.
Литургијски спомен преподобног Јустина славиће се 1. јуна по старом календару (14. јуна по новом календару)
За Звонце приређено према тексту из књиге Преподобни Јустин Нови Ћелијски
СВЕТИ СИМЕОН ДАЈБАБСКИ
Свети Симеон Дајбабски рођен је 1854. г. на Цетињу од родитеља Васа и Стане Поповић. На крштењу је добио име Саво. Рано је остао без родитеља, па се о њему бринуо деда Милан и дедин брат, свештеник Лазар.
Био је изузетно бистро и даровито дете. Почетна и основна богословска знања стекао је у манастирској школи на Цетињу. Саво је чезнуо за монашким животом, а његов деда је желео да се његов унук ожени и брине о великом имању које је наследио од родитеља. Више
Ко је насамарио магарца
Магарца је највише насамарио коњ. Некада давно, када су били мали, и први магарац и први коњ били су истог раста.
Међутим, не лези враже, коњ навалио на шаргарепу, спанаћ, барена јаја и осталу јаку храну, а магарцу остављао само колаче.
„Види коња, баш је коњ” – мисли магарац и њам, њам, гута колаче.
„Види магарца, баш је магарац” – мисли коњ и гута јаку храну.
Али не само да гута, него и јача, па и расте, расте, расте и тако прерасте магарца.
И од тада су коњи већи и јачи од магараца, а магарци су, схвативши прави узрок своје магарештине, толико намрзли колаче да су прешли у другу крајност, па сад једу само чкаљ и сличне неукусне намирнице.
Мирјана Стефановић
Илустровала Љиљана Димитријевић
Магарца је највише насамарио коњ. Некада давно, када су били мали, и први магарац и први коњ били су истог раста.
Међутим, не лези враже, коњ навалио на шаргарепу, спанаћ, барена јаја и осталу јаку храну, а магарцу остављао само колаче. Више
Еј, што загризе?… Еј, што завири?
Један сиромашан дрвосеча био целе године са женом у шуми и секао дрва, а кад год би замахнуо секиром да засече дрво, рекао би уздахнувши:
– Еј, што загризе?! Једном пролазио онуда неки отмен гроф, застао и слушао шта то каже дрвосеча и напослетку га запитао зашто увек каже: „Еј, што загризе?”
– Ах – одговори дрвосеча – да није Ева загризла јабуку, ми бисмо још били у рају, и ја се не бих овде мучио сечом дрва. Кад год помислим на то, морам да уздахнем и да се љутим на Еву.
На то гроф одведе сиромашног дрвосечу и његову жену у свој двор. Даде им луксузну собу и да једу и пију колико хоће.
После неколико дана приреди им свечан ручак, наредивши кувару да зготови за њих свакојака добра јела. Све ђаконије су постављене на трпезу, а уз остало, и једна поклопљена чинија.
Дрвосечи и његовој жени рече гроф да се по милој вољи могу послужити свима јелима, али да ону чинију не дирају и не скидају с ње поклопац; њу – рече им – смеју само гледати.
И то рекавши, остави их насамо.
Дрводељина жена била је, међутим, рада да зна шта је у оној чинији, и час је мислила да је у њој ово, час да је оно.
Напослетку је обузме тако силна радозналост да није више могла одолети и подигне мало поклопац да само завири у чинију. Али у истом тренутку искочи из чиније миш, и кад жена потече за њим да га ухвати, миш се већ одмарао у рупи.
Кад после дође гроф и виде да у чинији нема миша, окрете се дрвосечи и рече:
– Одсад немој више да се жалиш на Еву! Твоја жена урадила би оно исто што је урадила наша прамајка.
Онда их гроф не хтеде више држати у двору, те дрвосеча и његова жена морадоше опет у шуму да сечом дрва зарађују свој свакидашњи хлеб.
Кад год би, после тог догађаја, замахнуо секиром да засече дрво, дрвосеча би помислио на добар живот у двору и на радозналост своје жене, те није говорио више с уздахом:
„Еј, што загризе?”,
него: „Еј, што завири?”
Па ако није престао или умро, може се још и сад у шуми чути како сече дрва и жали се.
Немачка народна прича Илустровала Слободанка Боба Тодоровић
Један сиромашан дрвосеча био целе године са женом у шуми и секао дрва, а кад год би замахнуо секиром да засече дрво, рекао би уздахнувши:
– Еј, што загризе?! Једном пролазио онуда неки отмен гроф, застао и слушао шта то каже дрвосеча и напослетку га запитао зашто увек каже: „Еј, што загризе?”
– Ах – одговори дрвосеча – да није Ева загризла јабуку, ми бисмо још били у рају, и ја се не бих овде мучио сечом дрва. Кад год помислим на то, морам да уздахнем и да се љутим на Еву. Више
Принцеза на зрну грашка
Био давно један принц који је желео да се ожени правом принцезом. Путовао је светом како би је пронашао. Упознао је мно-
го принцеза, али му се чинило ни једна није права. Код сваке је налазио нешто што није било на месту. Вратио се кући смркнут и жалостан.
Једне вечери, у току страшне олује, чуше у дворцу како неко лупа на капију. Севале су муње и трештали громови. Пљуштала је киша.
Кад су слуге отвориле врата, угледали су покислу девојку која им рече да је принцеза из далеке земље. Иако није изгледала као принцеза (хаљина јој је била поцепана, коса рашчупана и слепљена од кише, а ципеле блатњаве), сажалише се на њу и уведоше је у дворац.
– Добро, ускоро ћемо видети да ли си ти права принцеза – размишљала је стара краљица, али не рече ништа, већ оде у спаваћу собу, извуче сву постељину из кревета и положи зрно грашка на дно.
Затим узе двадесет душека и наслага их преко грашка, а на њих још двадесет јоргана испуњених гушчијим перјем.
На гомили од двадесет душека и двадесет јоргана принцеза је требала да преноћи. Ујутру, када се пробудила, запита је краљица како је спавала.
Она одговори: – Ох, веома лоше. Једва да сам и склопила ока
читаве ноћи. Ко зна шта је у кревету, али је то толико тврдо да сам сва плава од модрица по целом телу. То је ужасно!
Тада су се уверили да је она истинска принцеза, јер је кроз двадесет душека и двадесет јоргана од перја она јеосетила зрнце грашка, које је нажуљало.
Нико сем праве принцезе није могао бити тако осетљив.
Принц је узе за своју невесту, јер је сада би сигуран да је она краљевског рода, а зрно грашка су изложили у музеју, где се и данас може видети, изузев ако га когод није украо.
Ханс Кристијан Андерсен
Илустровала Сара Илић
Био давно један принц који је желео да се ожени правом принцезом. Путовао је светом како би је пронашао. Упознао је много принцеза, али му се чинило ни једна није права. Код сваке је налазио нешто што није било на месту. Вратио се кући смркнут и жалостан.
Једне вечери, у току страшне олује, чуше у дворцу како неко лупа на капију. Севале су муње и трештали громови. Пљуштала је киша. Више
