Број 05/2010
Да ли постоји зло?!
Једног дана професор на факултету је одлучио да са студентима започне расправу. Питао је:
– Да ли је Бог створио све што постоји? Студенти су у глас рекли да јесте.
– Баш све? – питао је професор. – Да, све – био је одговор студената. – У том случају, створио је и зло, зар не?
Јер, зло постоји – рекао је професор. Студенти су заћутали, нису имали одговор
на то питање. Професор је био одушевљен јер је пока-
зао да је вера само мит. Одједном, један студент је подигао руку
и питао: – Могу ли ја нешто Вас да питам, профе-
соре? – Наравно – одговорио је професор. – Да ли постоји хладноћа? – Наравно, колега. Зар никад нисте осје-
тили хладноћу? – Заправо, професоре, хладноћа не посто-
ји! Према ономе што смо учили из физике, хладноћа је одсуство топлоте. Може се само посматрати да ли објекат има и да ли предаје енергију и своју топлоту на друге објекте. Без топлоте, предмети су инертни, не реагују. Значи хладноћа не постоји.
Ми смо створили термин ХЛАДНО да бисмо објаснили одсуство топлоте.
– А тама? наставио је студент. – Она исто постоји – рекао је професор. – Опет грешите, господине. Тама је потпу-
но одсуство светлости. Можемо проучавати светлост и осветљење, али не и таму. Николсова призма показује мноштво различитих боја на које се светлост разлаже у зависности од таласне дужине. ТАМА је термин који смо ми створили да објаснимо потпуно одсуство светлости.
И коначно, студент је питао: – А зло, професоре, да ли постоји зло?
Професор је ћутао.
Студент је наставио: – Бог није створио зло! Зло је одсуство Бо-
га у човековом срцу, оно је одсуство љубави, човечности и вере. Љубав и вера су као топлота и светлост. Они постоје. Њихово одсуство доводи до зла.
Сада је професор умукнуо. Студент се звао Алберт Ајнштајн.
Илустровала Сара Илић
Једног дана професор на факултету је одлучио да са студентима започне расправу. Питао је:
– Да ли је Бог створио све што постоји? Студенти су у глас рекли да јесте. Више
Света Педесетница – Духови
Света Тројица, Духови или Света Педесетница се слави педесетог дана после Васкрсења Христовог.
Христос је пре Вазнесења рекао: „Не удаљујте се од Јерусалима, него чекајте
обећање Оца, које чусте од Мене…”
На дан празника Сеница, једног од највећих јеврејских празника, када се куће украшавају травом и цвећем у спомен на излазак из мисирског ропства, сви ученици Христови су се сабрали на молитву. Одједном се чуло нешто као хујање силног ветра. Појавила се необична светлост, која се у виду огњених језика спустила на апостоле који су се испунили Духом Светим и почели да говоре језицима страних народа, које никада пре тога нису ни чули.
На апостоле, неуке људе, рибаре и раднике, спустио се Дух Свети, треће лице Свете Тројице и дао им сва знања, просветлио им ум и испунио их божанском снагом, да могу да иду по свету и проповедају веру у Христа Господа васкрслог.
Изашли су на трг, где је било много људи. Апостол Петар је почео проповед. Неуки рибар је, Духом Светим облагодаћен, проповедао онако како ни нај умнији и нај ученији људи нису могли да говоре.
Причао је о Христу, Његовом доласку, животу, смрти, Васкрсењу и Вазнесењу. Ова проповед је присутне дубоко потресла. Људи, који су пре само педесет дана били сведоци Христовог страдања, схватили су колико су се огрешили кад су тражили да се Христос разапне.
Питали су да ли могу некако да се искупе, а Свети Петар им је одговорио да треба да се покају и крсте у име Исуса Христа, ради опроштења грехова, а да ће на крштењу примити дар Духа Светога. Много људи се одмах крстило и тако је настала Црква Христова.
Илустровала Сара Илић
Света Тројица, Духови или Света Педесетница се слави педесетог дана после Васкрсења Христовог.
Христос је пре Вазнесења рекао:
„Не удаљујте се од Јерусалима, него чекајте обећање Оца, које чусте од Мене…” Више
Византијске принцезе и истините бајке
Колико пута смо читали причу о Пепељуги и како ју је принц пронашао тако што је свака девојка морала да проба ципелу. Да ли знате да у овој бајци има истине, заодевене у рухо бајке и чудесних догађаја. Прича је преузета из древне традиције Ромејског царства (Византије).
У време највећег сјаја и славе Православног Ромејског царства (Византије), нису као у каснијим цар-
ствима на Западу, а и на Истоку, о женидби владара одлучивали политички разлози, него срце.
У старим документима стоји да кад би дошло време да се престолонаследник ожени, царица (василиса) би по целом царству разаслала гласнике чија је дужност била да обиђу сваку кућу и пронађу најлепше девојке. Да би гласницима олакшала посао и ограничила избор, царица је написала и упутство у којем је прописала услове: године, стас и величина ципела. Оне лепотице које су задовољавале услове позиване су у Цариград, а будући цар је одабирао ону којом ће се оженити.
Прича казује да су гласници царице Ирине (било је то у VII веку), стигли у неко село у области Пафлагонија. Видели су велику и лепу кућу, па су решили да ту преноће. Домаћин те куће живео је светитељским животом и све што је имао, разделио је сиротињи.
Он срдачно дочека госте и рече жени да спреми вечеру. На то жена бесно одговори да ничега више немају, јер је јуче последњу кокошку дао неком сиромаху. Старац је рекао да ће се Бог побринути да им гости не остану гладни.
И тако је и било. Гласници угошћени како треба, запиташе старца о његовој породици. Старац им рече да има само три унуке. Позвали су их да дођу. Биле су то заиста лепе девојке, а једна од њих, прелепа Марија, испуњавала је царичине услове. Одушевљени гласници су и Маријину породицу повели у Цариград.
На двору су се Марији, због скромног порекла, подсмевале богате властелинке, али Марија је лепотом, љупкошћу и мудрошћу, освојила срце младог владара.
У Великом Ромејском царству (Византији) било је могуће да и сиромашна девојка постане царица. Још је нешто веома важно. У тој, највећој на свету Православној царевини, царице су имале иста права као цареви.
Без обзира да ли је сиромашна или је племићка кћи, изабраница царевог срца прво је крунисана за царицу, па се тек онда, као царица, удавала за цара.
(Ово само говори о правима жена у „мрачној” Византији, како незналице и
злонамерници називају најсјајније православно царство које је трајало преко хиљаду година и одакле потиче европска култура.)
Сви обреди на царском двору су били величанствени, а по лепоти се издвајао обред крунисања.
Будућу царицу би најпре благословио патријарх, и предао јој пурпурну одежду (што је боја царева). Царица је треперила у сјају златотканих хаљина, покривених драгим камењем. Патријарх је вршио обред крунисања тако што је после молитве на главу царице стављао круну са трепетљикама од дијаманата. После крунисања обављано је венчање у дворској цркви. Међутим, није будућа царица право са пашњака улазила у двор и постајала најмоћнија жена на свету.
Најпре је стицала опште образовање, о чему су се старали најбољи професори, потом је морала да савлада дворски ред и церемонијал, а све је то било веома обимно и захтевно „градиво”.
Живот византијске царице није протицао само у женским одајама царске палате, чија је површина била неколико десетина хектара, са прелепим парковима и водоскоцима.
Званични протокол давао је василиси (царици) место у јавном животу и одредио јој, поред василеуса, улогу у званичним парадама, али и у управљању монархијом.
Ето, тако су, преношене са Истока, приче стизале на, у то време, много мање образовани Запад, где су их прихватали као бајке. Потом су бајкама маштовити приповедачи додавали фантастичне призоре и догађаје, а прави извор прича је пао у заборав.
Према тексту из студије „Византијске слике”
Шарл Дила 2. изд. – Београд: „Просвета”, 2007. (наслов оригинала Charles Diehl FIGURES BIZANTINES)
Илустровала Сара Илић
Колико пута смо читали причу о Пепељуги и како ју је принц пронашао тако што је свака девојка морала да проба ципелу. Да ли знате да у овој бајци има истине, заодевене у рухо бајке и чудесних догађаја. Прича је преузета из древне традиције Ромејског царства (Византије).
У време највећег сјаја и славе Православног Ромејског царства (Византије), нису као у каснијим царствима на Западу, а и на Истоку, о женидби владара одлучивали политички разлози, него срце.
У старим документима стоји да кад би дошло време да се престолонаследник ожени, царица (василиса) би по целом царству разаслала гласнике чија је дужност била да обиђу сваку кућу и пронађу најлепше девојке. Да би гласницима олакшала посао и ограничила избор, царица је написала и упутство у којем је прописала услове: године, стас и величина ципела. Оне лепотице које су задовољавале услове позиване су у Цариград, а будући цар је одабирао ону којом ће се оженити. Више
Тако је говорио Патријарх Павле
Пола године је прошло од упокојења патријарха Павла. (11. септембар 1914. – 15. новембар 2009.) Ова и наредне стране, подсећање су на блаженопочившег патријарха.
Кад се човек роди цео свет се радује, а само он плаче. Али, треба живети тако, да кад се он упокоји цео свет
плаче, а само се он радује.
+
Увек имајте у виду чији сте потомци и сетите се којим су путем ишли ваши преци да би стигли у Царство Божје, увек као људи и као народ Божји. Тим путем да и ми идемо и да заиста будемо достојни потомци својих предака. Проћи ће све, али душа, образ и оно што је добро остаје заувек.
+
Не заборавимо у својим молитвама наш многострадални народ на Косову и Метохији, као и све страдалнике, болеснике, заробљене и напаћене, оне који су у бедама и невољама, сироте и удове… Помолимо се Господу за њихово и наше спасење.+
Хришћани у овом свету мора бити спреман на искушења и тешкоће. Речи Апостола Павла: „Веран је Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете, него ће учинити са искушењима крај, да можете поднијети” (1. Кор 10,13), дају хришћанима снагу да издрже на узаном путу, путу страдања који води у вечни живот, у Царство Божије.
+
Наша браћа на Косову и Метохији, са зебњом у срцу и страхом у души, свакодневно ишчекују одлуку моћника овога света надајући се да ће њихова правда бити једнака за све који живе на Косово Метохијској земљи. За живот у љубави, миру, слози, толеранцији, разумевању, има на том простору довољно места за све људе добре воље.
Пола године је прошло од упокојења патријарха Павла.
(11. септембар 1914. – 15. новембар 2009.)
Ова и наредне стране, подсећање су на блаженопочившег патријарха.
Кад се човек роди цео свет се радује, а само он плаче. Али, треба живети тако, да кад се он упокоји цео свет плаче, а само се он радује.
+ Више
