Број 04/2010
СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ОСТРОШКИ
Понекад велике праведнике и подвижнике Господ прослави још за живота. Тако је било у 16. веку са Светим Василијем Острошким.
Рођен је у Попову Селу у Херцеговини, „од родитеља простих, но благочестивих” (В. Николај), првим, нејаким корацима, кренуо је ка Цркви Божјој. Замонашен је у Требињском храму Успенија Богородице. Више
СВЕТИ СЕРАФИМ САРОВСКИ И МЕДВЕД
Велики руски светитељ (18. век), Свети Серафим Саровски, живео је у колиби у шуми, молећи се Богу у потпуном миру и самоћи. Али као што се не може сакрити град који је сазидан на високом брду, ни светлост у тами, тако ни светитељство Светог Серафима није могло да остане сакривено.
Био је препун љубави за сву Божју творевину, људе, животиње, биљке, инсекте. Дивље звери су осећале његову љубав и доброту. Долазиле су у његову колибицу, а старац је са њима делио свој оброк, хлеб и воду. Један огромни мрки медвед био је стални „посетилац”. Потурио би главу да га Старац помази, а онда би легао крај његових ногу и умиљавао се као да је маца, а не страшна звер.
Светом Серафиму су на разговор и утеху долазили великодостојници али и обичан свет. И сам цар је долазио код Светог Серафима. Тако једном, кад је цар дошао у Старчеву колибу, таман што су сели да поразговарају, на врата колибе стаде огромни медвед. Цар мало пребледе, али се не помаче с места. Није шала, мрки медвед је једна од најопаснијих звери у руским шумама. Свети Серафим се окрену према медведу и рече:
– Немој сада рођени, треба са баћушком царем да поразговарам, дођи ти касније!
Медвед се послушно окрену и оде у шуму.
Код Старца је долазило све више света. Неки зли људи из села помислише да код њега сигурно има доста блага, зато што му људи свашта доносе. Како их је похлепа заслепила, нису ни помислили да Старац никакве дарове не прима.
Дошли су код Светог Серафима и тражили да им да злато и новац. Старац им је говорио да ништа нема, а они су почели да га туку. Како нису ништа пронашли, јер је у колиби био само кревет од две грубе даске, икона и пањчић уместо стола, они се разјарише што су узалуд долазили, да претукоше старца и оставише га полумртвог испред колибе.
После неког времена дође медвед. Како је животиња знала шта треба да учини, зна само Бог. Медвед је некако ставио старца на леђа и донео га у десетак километара удаљени манастир. Лупао је на врата док нису отворили, а онда је сачекао да монаси узму Старца. То чудо су видели многи, монаси и поклоници, који су били у манастиру.
Повреде су биле смртоносне. Свети Старац је само милошћу Божјом остао у животу. Дуго се опорављао. Власти су у међувремену пронашле кривце, али им је Свети Серафим опростио и није хтео да их тужи.
Старац је опростио, али медвед није. Пронашао је двојицу виновника и страшно их казнио на свој, медвеђи начин. Трећи човек, кад је видео шта се догодило његовим друговима, отишао је код Старца да моли за опроштај.
Старац му је опростио, а медведу наредио да га не дира. Медвед га никада није ни додирнуо, али је од њега окретао главу. Тај човек се искрено покајао и потпуно променио живот. Постао је послушник код Старца и верно га слушао све до краја његовог живота.
Илустровала Љиљана Димитријевић
Велики руски светитељ (18. век), Свети Серафим Саровски, живео је у колиби у шуми, молећи се Богу у потпуном миру и самоћи. Али као што се не може сакрити град који је сазидан на високом брду, ни светлост у тами, тако ни светитељство Светог Серафима није могло да остане сакривено. Више
МАГАРАЦ КОЈИ ЈЕ ЗГРЕШИО
У своме оку не виде балван, а у туђем виде трун
Лав, леопард, хијена и магарац састаше се једном да поразговарају о томе како им је тежак живот. Година је била сушна, па су једва успевали да нађу мало хране.
– Зашто ли је дошло до овога? – понављали су по ко зна који пут.
– Мора бити да је неко од нас згрешио јер нас Бог иначе не би овако казнио – рече једно од њих.
– Како би било да исповедимо своје грехе и да се покајемо? – одговори други.
Сви пристадоше на то, и лав проговори:
– Ох, ја сам учинио тежак грех. Срео сам недавно близу села једног младог бика, сачекао сам га у заседи и појео га.
Остале животиње погледаше лава, од кога су зазирале због његове снаге, па одмахнуше главом.
– Не, не – побунише се сложно – то није никакав грех!
Онда рече леопард: – Ах, и ја сам ужасно згрешио. Наишао
сам у долини на једну козу која се била изгубила од свога стада, ухватио сам је и прождрао.
Животиње погледаше леопарда, чијим су се ловачким способностима необично дивиле, и одговорише одлучно:
– Не, не, то није никакав грех! Тада узе реч хијена:
– Страшан сам грех учинила. Ушуњала сам се једном у село и ухватила пиле, па сам га однела и појела.
– Не, не – рекоше остали.
– То није грех. Најзад рече магарац:
– Мој газда, терајући ме једном путем, срео је неког пријатеља и застао да поразговара с њим. Док су они причали, ја сам пришао ивици пута и чупнуо две–три травке.
Све животиње погледаше магарца, према коме нико није oceћao страхопоштовање нити дивљење. Један часак владала је тишина, а онда сви тужно заклимаше главом и рекоше:
– Е, то је грех! Да, да, то је тежак грех! Ти си крив за све наше муке и невоље!
На то се лав, леопард и хијена бацише на магарца и растргоше га.
Етиопска народна басна Илустровала Љиљана Димитријевић
У своме оку не виде балван, а у туђем виде трун
Лав, леопард, хијена и магарац састаше се једном да поразговарају о томе како им је тежак живот. Година је била сушна, па су једва успевали да нађу мало хране.
– Зашто ли је дошло до овога? – понављали су по ко зна који пут.
– Мора бити да је неко од нас згрешио јер нас Бог иначе не би овако казнио – рече једно од њих.
– Како би било да исповедимо своје грехе и да се покајемо? – одговори други. Више
ВАЉЕВСКИ КРАЈ
Један од најлепших српских градова са четири реке, Ваљево, налази се у плодној равници, окружено планинама, а у непосредној близини су и велике светиње, манастири Лелић и Ћелије. Реке Градац, Јабланица и Обница у граду се спајају и даље теку
као Колубара. Река Забава се баш лепо забавља на свом току од Магљеша. Тек кад постане Градац, направи једну од најлепших речних клисура код нас. Узана и вијугава клисура се нагло шири у непосредној близини Ваљева. На том делу се налазе воденице и кафанице, а у бистрој води се могу видети и видре.
Две саставнице Јабланице извиру испод планине Јабланик. Састају се код села Вујиновач, односно засеока Бебића Лука.
Није познато одакле је породица Бебића доједрила у ову луку али је сигурно да су дуго путовали.
Сличних кућа, са високим кровом на четири воде у близини нема. Занимљиве су и окућнице са вајатима, хлебним пећима и помоћним зградама. Све је очувано и вероватно је истоветно домаћинству које је породица Бебића засновала пре више од једног и по века. Овај заселак (фотографија на странама 16-17) необично подсећа на српска села из 14. века, као што се према реконструкцији* може видети.
Очигледно су Бебићи у старом завичају сачували изворни, српски средњовековни, начин градње и то пренели у нови крај. Надамо се, да ће се надлежни из Општине Ваљево потрудити да сачувају ово јединствено српско село, које може да буде живи споменик, али и туристички центар.
Три километра ниже, у узаном кањону, скрио се манастир Пустиња, са црквом посвећеном Ваведењу Пресвете Богородице. Захваљујући томе што се налази далеко од путева, манастирска црква била је поштеђена тежих разарања.
Последње разарање храм је претрпео у време Кочине крајине. Обновио га је кнез Милош Обреновић 1836. године. По предању, црква је подигнута у доба краља Драгутина, мада је поузданија претпоставка да је манастир настао у XVI веку. Манастир су осликали зографи Јован и Грк Николаос 1622. године, када је извршена велика обнова цркве.
У близини Пустиње налази се црква посвећена Светом Јовану Крститељу. Сматра се да је и то био манастир који је настао у XV веку.
Манастир Пустиња је удаљен три километра од Поћуте, на регионалном путу Ваљево – Бајина Башта. Одмах иза Пустињске клисуре река Јабланица улази у пространу долину да би пет, шест километара ниже поново ушла у узану Јовањску клисуру.
У клисури су видљиви високи обриси будуће бране која ће запречити Јабланицу, потопити долину и направити велико језеро.
Језеро ће потопити и ову цркву, коју народ зове Грачаница, а о којој нисмо успели да нађемо никакве податке.
Судећи по остацима, и надгробним споменицима, храм је веома стар. Кад воде језера све прекрију, нека остане фотографија, као спомен на утопљени храм.
Текст и фотографије Драган Боснић
___________________
* Оригиналну скицу реконструкције средњовековног српског села погледајте на: http://www.field-archaeology.com/clanci/arsic/index.php
Један од најлепших српских градова са четири реке, Ваљево, налази се у плодној равници, окружено планинама, а у непосредној близини су и велике светиње, манастири Лелић и Ћелије. Реке Градац, Јабланица и Обница у граду се спајају и даље теку као Колубара. Река Забава се баш лепо забавља на свом току од Магљеша. Тек кад постане Градац, направи једну од најлепших речних клисура код нас. Узана и вијугава клисура се нагло шири у непосредној близини Ваљева. На том делу се налазе воденице и кафанице, а у бистрој води се могу видети и видре. Више
