На конку­рс под називом СР­БИ СВЕ­ТИТЕ­ЉИ, који је у­ септембру­ 2005. године расписао Православни дечји часопис „Светосавско звонце“, а тра­ јао је до ју­на 2006. године, стигло је преко 7.000 дечјих радова.

Редакција „Светосавског звонца“ је сматрала да ће деца, у­познају­ћи се са житијима светитеља, стећи праве у­зоре. На приче о Светим Србима деца су­ одговорила чистим срцем. Тако су­ спонтано настајале житејске иконе, где су­ у­ сличицама причали причу­ о животу светитеља.

У овом сликама је исказано богатство дечје маште и чисте ду­ше. Оне зраче Богочежњивошћу­, љу­бављу­ и радошћу­ откривања њима до тада непознатог живота Светих Срба. Дечји цртежи су­ наивни и технички не­ савршени, али оно што је у­ њима савршено је управо та простосрдачност, искреност и прави доживљај.

Деца потпу­но исправно смештају­ ликове светитеља у­ своје време и окру­­ жење, па се тако на сликама о Светом Прохору Пчињском, може видети ви­ зантијски цар Диоген са пу­шком како ју­ри срну­, или пећина Светог Петра Коришког поред које стоји саобраћајни знак.

Пажљивом посматрачу­ свакако неће промаћи најважнија пору­ка ових радова, а то је вера у­ Васкрсење. Са бескрајном љу­бављу­, вером и надом деца су­ сликала обновљене, целовите храмове, иако су­ они у­ ру­шевинама (као што је тада био манастир Девич, а још у­век је манастир Светог Мар­ ка код Корише).

За сваку­ похвалу­ је тру­д вероу­читеља и ликовних педагога. Та драго­ цена сарадња у­век даје добре плодове.

У каталогу­ је само 48 слика и цртежа, а на изложби их је преко три сто­ тине. Стру­чном жирију­ заиста није било лако да одабере радове за изло­ жбу­, али свака од изложених слика је признање у­ченику­, вероу­читељу­, ликовном педагогу­ и школи.

Хвала Богу­ што нам је дао овако добру­ и даровиту­ децу­.

На нама је да их у­пу­тимо и помогнемо им да иду­ у­заним и стрмим, али јединим правим пу­тем, вере Христове. Да у­ вери у­зрастају­, и као што каже Његова Светост Патријарх Српски Г. Г. Павле: „Да их се не постиде преци“, родитељима на понос, а Господу­ у­ славу­.

Р­адмил­а Мишев