Увреме Христовог рођења највећа држава на свету била је Римска империја. Због наплате пореза, императори су наређивали да се изврше пописи становништва у целој империји.
Један од пописа извршен је по наређењу Цезара Августа, у време када је Јудејом, која је била под римском влашћу, владао цар Ирод. Сваки становник Јудеје морао је да оде у место где су му живели преци, да би тамо био пописан.
Због тога су Дјева Марија и старац Јосиф из Назарета, отишли у Витлејем. Пут је био напоран. У град су стигли предвече. Нису могли да пронађу смештај. Рођака у граду нису имали, а све гостионице и куће биле су пуне људи који су, због пописа и празника који се тада славио, допутовали у град.
Ноћ се спуштала, дувао је хладан ветар. Они су ишли улицама града у коме за њих није било места. Неко се ипак сажалио и упутио их у једну пећину близу града, у коју су пастири склањали стада. Пећина је била сува, а у јаслама је било златножуте сламе.
И ту је Дјева родила Христа. Свет је Спаситеља дочекао тако што му је пружио пећину као уточиште и сламу из јасала као колевку. Ту је започео животни пут на земљи Онај чији су долазак вековима најављивали пророци.
Иако нико није знао какав се судбоносни догађај збио у пећини. Ипак, долазак Бога на земљу, без обзира на то што је дошао као мајушно, немоћно и сиромашно детенце, није могао остати сакривен. Над Витлејемом се те ноћи зауставила чудесна звезда, коју су следили мудраци, све док није застала над местом где се родио Цар Славе.
Пастири, у пољу код својих стада, видели су чудесну светлост. Стајали су са трепетом и страхом. Онда је Анђео Господњи сишао међу њих и рекао им:
„Не бојте се, јер вам, ево, јављам радост велику која ће бити свему народу. Јер вам се данас роди Спас, који је Христос Господ, у граду Давидову. И ово вам је знак: наћи ћете дијете повијено гдје лежи у јаслама”
(Лк. 2.10,11,12).
Уто се зачула чудесна песма од које се сва природа преобразила. Са неба су силазиле чете анђела. Реке су шумеле тише, ветар је изгубио ноћну оштрину и испунио се мирисом. Звери су престале да траже плен. Радост је испунила сва срца, док се светом орила песма анђела:
„Слава на висини Богу и на земљи мир,
међу људима добра воља”
(Лк. 2.14).
Пастири су отишли до витлејемских зидина и тамо у пећини нашли све како им је анђео рекао. Јосифу и Дјеви Марији су испричали шта су видели и доживели у пољу. Богородица, која је пажљиво слушала, „чуваше све речи и слагаше их у срцу својему”.

МУДРАЦИ СА ИСТОКА

Вођени звездом, мудраци са Истока, дошли су да се поклоне Спаситељу. Први је Богомладенцу Христу пришао старац дуге беле браде, Мелхиор. Он је даровао Христа златом, као цара.
Други, Гаспар, „црвен у лицу”, млад и без браде, даровао је Христа тамјаном, као Бога, а трећи, Валтазар, коме је кожа била црна, предао му је на дар смирну, као првосвештенику и учитељу.
Ова тројица мудраца били су представници три људске расе. Тако се, при самом рођењу Христовом, показало оно што је касније у Јеванђељу записано: да ће сви у Христу бити једно.
Илустровала Слободанка Боба Тодоровић