- Светосавско Звонце - https://zvonce.spc.rs -

Птице у кавезу

Прва помисао на реч КАВЕЗ подсети нас на затворене животиње по зоолошким вртовима и по домовима (кућне љубимце).
Многи који су мислила да су бодљикаве жице отишле у заборав са сломом нацистичких држава, нажалост нису били у праву. Данас, у 21. веку, многа деца, заједно са својим родитељима, живе у неким новим гетима, и то на тлу старе Европе – на нашем Косову и Метохији.
Признајем да, иако сам се и сама могла наћи са својом породицом у тој ситуацији, ретко помислим на те несрећне људе. Као да једноставно желим да им бар у својим мислима тај живот учиним угоднијим.
Па зар је могуће замислити, нама деци из престонице, да наши вршњаци у блиндираним колима уз пратњу туђих непознатих војника одлазе у школу, која им је једина дневна активност, а да тамо у школи у разреду буде само њих неколико; да немају са ким да прокоментаришу последњу епизоду омиљене TV серије; да морају сами да се радују успесима неке наше спортске репрезентације; да не могу одгледати филм у 3D; да не могу….
Док људи на читавој планети своје обавезе извршавају током 24 сата, ови наши сународници, из неколико улица окружени комшијама које су непријатељски расположене према њима само зато што су припадници другог народа и вере, дан приводе крају када вече замени обданицу.
И док ја после завршених школских обавеза одлазим на пробе фолклора или преко Skypa контактирам са својим пријатељима из Москве и Требиња, неки Ђорђе, Петар, Стефана, Јелена из Ораховца, Велике Хоче, Новог Брда,.. распремају се за спавање уз пригушени сјај воштанице.
Време када су баке своје унуке успављивале причама давно је прошло, а и њихове баке би им причале само неке приче са тужним крајем, јер и саме своје последње дане овоземаљског живота проводе имајући право да гледају стално у један мали комад неба изнад њих.
Зато је и разумљиво да овој деци једино преостају снови које им нико не може одузети, као што су им одузели слободу, нити их контролисати и пратити попут стопа на својој рођеној земљи.
Најважније од свега је то што се дечији снови не могу ограничити, не могу опасати бедемима, ланцима и жицама, већ су слободни и стижу на сва она места на која онај ко их снива жели да се нађе.
Ето опет чуда, снови ове деце јунака остају где су и сада на истом школском терену, али под новим Сунцем.
Сунцем слободе, удишући ваздух у којем не трепери срах, бол и дим, а у игри и са пуно својих нових другара који ће живети ту крај њих, али не само у ове три улице већ у читавом граду – Космету – Србији – планети.
Анастасија Илић, VI/2 ОШ „Веселин Маслеша” Београд
СВЕТИЊЕ ШУМАДИЈСКЕ ЕПАРХИЈЕ
Г одине 2010. 18. априла „екипа” са верске наставе (ученици сед-
мих разреда) са вероучитељем Душицом Ломовић кренула је у обилазак манастира у Шумадији.
Најпре смо стигли у манастир Враћевшницу, где је увелико трајала Литургија, па смо се придружили молитви. Након завршетка Литургије једна од монахиња нам је причала о постанку манастира и њиховом скромном музеју у који се улази из раскошног дворишта пуног цвећа.
Затим смо се упутили ка цркви Свете Петке која се налази у Рогојевцу. Тамо нас је дочекао наш друг Владимир. Били смо веома лепо послужени.
Тамо смо се задржали око сат времена. Драгоцено време смо провели уживајући у прелепо уређеној порти.
Потом смо кренули у манастир Драча. Манастир нас је све одушевио… разно цвеће, зеленило, па чак и бубамаре…
Следећи правац био је манастир Дивостин. У њему се налази извор свете воде, који је посвећен Богородици. Ту смо пили воду, умили се светом водом и задржали двадесетак минута. Било је време да кренемо кући. Овај дан је био посебан за све нас и надамо се да ће се једног дана поновити.
Невена Костић VII4 и Кристина Огњановић VII4 ОШ „Краљ Александар I” Горњи Милановац

pticeПрва помисао на реч КАВЕЗ подсети нас на затворене животиње по зоолошким вртовима и по домовима (кућне љубимце).

Многи који су мислила да су бодљикаве жице отишле у заборав са сломом нацистичких држава, нажалост нису били у праву. Данас, у 21. веку, многа деца, заједно са својим родитељима, живе у неким новим гетима, и то на тлу старе Европе – на нашем Косову и Метохији.

Признајем да, иако сам се и сама могла наћи са својом породицом у тој ситуацији, ретко помислим на те несрећне људе. Као да једноставно желим да им бар у својим мислима тај живот учиним угоднијим.

Па зар је могуће замислити, нама деци из престонице, да наши вршњаци у блиндираним колима уз пратњу туђих непознатих војника одлазе у школу, која им је једина дневна активност, а да тамо у школи у разреду буде само њих неколико; да немају са ким да прокоментаришу последњу епизоду омиљене TV серије; да морају сами да се радују успесима неке наше спортске репрезентације; да не могу одгледати филм у 3D; да не могу….

Док људи на читавој планети своје обавезе извршавају током 24 сата, ови наши сународници, из неколико улица окружени комшијама које су непријатељски расположене према њима само зато што су припадници другог народа и вере, дан приводе крају када вече замени обданицу.

И док ја после завршених школских обавеза одлазим на пробе фолклора или преко Skypa контактирам са својим пријатељима из Москве и Требиња, неки Ђорђе, Петар, Стефана, Јелена из Ораховца, Велике Хоче, Новог Брда,.. распремају се за спавање уз пригушени сјај воштанице.

Време када су баке своје унуке успављивале причама давно је прошло, а и њихове баке би им причале само неке приче са тужним крајем, јер и саме своје последње дане овоземаљског живота проводе имајући право да гледају стално у један мали комад неба изнад њих.

Зато је и разумљиво да овој деци једино преостају снови које им нико не може одузети, као што су им одузели слободу, нити их контролисати и пратити попут стопа на својој рођеној земљи.

Најважније од свега је то што се дечији снови не могу ограничити, не могу опасати бедемима, ланцима и жицама, већ су слободни и стижу на сва она места на која онај ко их снива жели да се нађе.

Ето опет чуда, снови ове деце јунака остају где су и сада на истом школском терену, али под новим Сунцем.

Сунцем слободе, удишући ваздух у којем не трепери срах, бол и дим, а у игри и са пуно својих нових другара који ће живети ту крај њих, али не само у ове три улице већ у читавом граду – Космету – Србији – планети.

Анастасија Илић, VI/2 ОШ „Веселин Маслеша” Београд

СВЕТИЊЕ ШУМАДИЈСКЕ ЕПАРХИЈЕ

sumadijaГодине 2010. 18. априла „екипа” са верске наставе (ученици седмих разреда) са вероучитељем Душицом Ломовић кренула је у обилазак манастира у Шумадији.

Најпре смо стигли у манастир Враћевшницу, где је увелико трајала Литургија, па смо се придружили молитви. Након завршетка Литургије једна од монахиња нам је причала о постанку манастира и њиховом скромном музеју у који се улази из раскошног дворишта пуног цвећа.

Затим смо се упутили ка цркви Свете Петке која се налази у Рогојевцу. Тамо нас је дочекао наш друг Владимир. Били смо веома лепо послужени.

Тамо смо се задржали око сат времена. Драгоцено време смо провели уживајући у прелепо уређеној порти.

Потом смо кренули у манастир Драча. Манастир нас је све одушевио… разно цвеће, зеленило, па чак и бубамаре…

Следећи правац био је манастир Дивостин. У њему се налази извор свете воде, који је посвећен Богородици. Ту смо пили воду, умили се светом водом и задржали двадесетак минута. Било је време да кренемо кући. Овај дан је био посебан за све нас и надамо се да ће се једног дана поновити.

Невена Костић VII4 и Кристина Огњановић VII4
ОШ „Краљ Александар I” Горњи Милановац