Био давно један принц који је желео да се ожени правом принцезом. Путовао је светом како би је пронашао. Упознао је много принцеза, али му се чинило ни једна није права. Код сваке је налазио нешто што није било на месту. Вратио се кући смркнут и жалостан.

Једне вечери, у току страшне олује, чуше у дворцу како неко лупа на капију. Севале су муње и трештали громови. Пљуштала је киша.

Кад су слуге отвориле врата, угледали су покислу девојку која им рече да је принцеза из далеке земље. Иако није изгледала као принцеза (хаљина јој је била поцепана, коса рашчупана и слепљена од кише, а ципеле блатњаве), сажалише се на њу и уведоше је у дворац.

– Добро, ускоро ћемо видети да ли си ти права принцеза – размишљала је стара краљица, али не рече ништа, већ оде у спаваћу собу, извуче сву постељину из кревета и положи зрно грашка на дно.

Затим узе двадесет душека и наслага их преко грашка, а на њих још двадесет јоргана испуњених гушчијим перјем.

На гомили од двадесет душека и двадесет јоргана принцеза је требала да преноћи. Ујутру, када се пробудила, запита је краљица како је спавала.

Она одговори:

– Ох, веома лоше. Једва да сам и склопила ока читаве ноћи. Ко зна шта је у кревету, али је то толико тврдо да сам сва плава од модрица по целом телу. То је ужасно!

Тада су се уверили да је она истинска принцеза, јер је кроз двадесет душека и двадесет јоргана од перја она јеосетила зрнце грашка, које је нажуљало.

Нико сем праве принцезе није могао бити тако осетљив.

Принц је узе за своју невесту, јер је сада би сигуран да је она краљевског рода, а зрно грашка су изложили у музеју, где се и данас може видети, изузев ако га когод није украо.

Ханс Кристијан Андерсен

Илустровала Сара Илић