Биографија новоизабраног

ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ ГОСПОДИНА ИРИНЕЈА

На Изборном сабору епископа Српске Православне Цркве одржаном у петак 22. јануара 2010. године изабран је нови Патријарх Српски Г. Иринеј.

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј (Гавриловић) рођен је у селу Видова, код Чачка, 1930. године од оца Здравка и мајке Милијане. На крштењу добио је име Мирослав.

У родном селу завршио је основну школу, гимназију у Чачку а Богословски факултет у Београду. По за вршеном факултету, постављен је за професора Призренске богословије. Пре ступања на дужност професора примио је монашки чин, октобра 1959. године у манастиру Раковица, добивши монашко име Иринеј.

На дан Св. Петке 27. октобра 1959. у цркви Ружица испод Калемегдана, рукоположен је у чин јеромонаха. Последипломске студије завршио је у Атини, а потом је 1969. године постављен за управника Монашке школе у манастиру Острог, одакле се касније вратио у Призрен, где је именован за ректора Призренске богословије.

Са те дужности је 1974. изабран за викарног епископа Његове Светости Патријарха Српског са титулом Епископа моравичког.

Годину дана касније 1975. године изабран је за Епископа нишког где се до данас налазио.

Патријарх Иринеј био је вредан делатник као Епископ нишки. Изградио је и обновио многе храмове, као и духовни живот у епархији нишкој.

У свим деловима епархије нишке видљива је велика грађевинска активност, како на изградњи нових, тако и на обнови постојећих храмова и манастира.

Године 1998. први пут је, после 50 година, за храмовску славу нишке Саборне цркве, Духове, обновљена велика литија улицама града Ниша.

У оквиру нишке Епархије веома активно делује епархијски хор Бранко, а значајна је и издавачка активност, како појединих манастира тако и цркава у оквиру Епархије.

Сви који познају Патријарха Иринеја знају да много воли децу и да му је изузетно важна црквена просвета.

Надамо се да ће наш Патријарх Иринеј, за неки од наредних бројева Звонца, да нам нешто исприча о свом детињству, младости, школовању, као и о свом богатом педагошком искуству.

Како је изабран нови Патријарх

О избору новог Патријарха причао нам је Високопреподобни архимандрит Гаврило (Вучковић) настојатељ манастира Лепавине (Митрополија загребачко – љубљанска).

Вест да га је Свети архијерејски синод одабрао да извуче коверту са именом новог патријарха, затекла је игумана Гаврила на бањском лечењу. Било је око 9 сати навече. Одмах је кренуо из бање у манастир Лепавину јер: „Не иде се на такав пут из бање него из манастира” каже отац Гаврило.

Стигао је касно у манастир, узео благослов од чудотворне иконе Пресвете Богородице Лепавинске и са једним монахом кренуо пут Београда. Низали су се километри и молитве. У Београд су стигли ујутро.

Био је то велики и свечани дан за цео Српски народ. Ујутро је Саборној цркви служена Света Архијерејска Литургија. Потом су сви Епископи наше Цркве дошли у Велику саборску салу у Патријаршији, која, када се отворе сва врата, чини целину са капелом Светог Симеона Мироточивог.

Дошло је време да се изабере четрдесет пети Српски Патријарх. Митрополит Амфилохије је служио молебан, уз саслужење многих Епископа. Отац Гаврило је био на служби, а потом му је протојереј – ставрофор Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода, објаснио шта Устав Српске Цркве прописује да треба да се ради приликом избора новог Патријарха. Све је одисало неким узвишеним миром, саборношћу и благодаћу.

Иако монах већ педесет година, отац Гаврило каже да се такви тренуци великог молитвеног јединства веома ретко доживљавају.

Требало је да почне гласање. О Гаврило је замолио де се повуче и о. Саво Јовић га је одвео у једну одају. Док се у сали гласало, о. Гаврило је најпре прочитао Акатист Богородици Лепавинској и онда се усрдно молио. После неког времена позвао га је о. Саво Јовић. Кад је дошао у Велику салу, каже да је осетио невероватан мир. Сви Епископи су спокојно ишчекивали вољу Божју.

Три беле истоветне коверте, у којима су била имена Епископа, за које је гласала над половична већина, у четири круга гласања, стављена су на Јеванђеље, које се налазило на налоњу испред олтара. На отвореним царским дверима стајао је Епископ Лаврентије. Било је ту још владика, онако како Устав прописује, али о. Гаврило каже да тада никог другог није видео.

Није знао чија су имена у ковертама, ни ко је колико гласова добио. Било му је важно само и једино да се врши Воља Божја. Дуго се, и из свег срца, молио у свечаној тишини. Потом је стао пред Јеванђеље. О томе о. Гаврило каже:

„Није ми било лако, тресао сам се од узбуђења. Како и не би кад знам да стојим пред Богом, свим Епископима Српске Цркве, пред васцелим Српством у земљи и широм планете. Молио сам се да моја рука буде само оруђе Божје Воље и да избор буде Благодаћу Светога Духа.”

Полако је пришао Јеванђељу. Кад је пружио руку ка ковертама каже:

„Као да је кроз мене пролазила нека чудна струја, као неки невидљиви благодатни огањ, дрхтале су ми руке док сам мешао коверте. Коначно сам узео једну и пружио је Епископу Лаврентију, који је отворио и свим владикама, васцелом Српству и целом свету објавио да је за Српског Патријарха изабран милошћу Божјом, благодаћу Светога Духа, а руком архимандрита Гаврила, Епископ нишки Иринеј.

Био је то заиста диван дан, дан Божји. Никада нећу заборавити радост, јединство, саборност и љубав у Христу, која се тада осећала међу сви владикама.

Ето тако је то било, остало је већ историја.!”

фото ђакон Драган Танасијевић