Крупан јарац, јарчекања, с два козлића јарца мања, пошао у име Бога до шумарка брснатога. Ту је лишћа сваке врсте да до миле воље брсте и
утроје да се гоје. Ти рогати вилењаци чак су били имењаци. Док сисаху козје виме добили су „Брцко” име. И сад иду та три Брцка путем среће, успут сваки репом врцка и мекеће.
Сви су били хитри, лаки, али растом неједнаки. Брцко „Мали” видра права, стално напред истрчава. Непрестано он је предњи, за њим иде Брцо „Средњи” па „Велики” и последњи јарчекања главом клања.
Брцко Мали лака скока први стиже до потока. Ту је стао бечи очи, јер не може да прескочи а у воду да не бућне! Али кад се главом мућне измисли се одмах згодно да се крене све узводно, јер поток је, нема спора, много ужи код извора. Па да нађе где је ужи Брцкo Мали корак пружи. Убрзо се јави стаза која води до прелаза.
То је врста уског моста, ал’ за јарце широк доста. Мали мост се клати, цупка док по њему Брцко трупка: Трупа-тап! Тапа-рап!
У том часу мосту с бока, појави се из потока страшна глава буљоока! Није риба, није рак, него грдан даждевњак. Буљаве му очи бљеште а крезуба уста креште:
– Какав је то незван гост, што трупкањем квари мост?
Брцко стаде као колац, глас му танак као конац;
– Мекекек! Чекај, чек! Ја не чиним мосту квар, то је чиста, јасна ствар…
– Хи, хи, хи! Ко си ти?
– Ја сам Брцко, козлић млад, у шуму ме гони глад…
– Ништа више немој рећи, јако волим лој јарећи. Мојим мостом ко забаса, прождерем га тога часа!
Мали Брцко писну:
– Стој! Кад већ тако волиш лој, сад ће стићи другар мој, он је згодан, крупан сој, а ја сам ти кожа кост, не ваљам ти ни за пост…
Та се прича чуду свиди, па маломе рече: – Иди!
Оде мали, па све каса. Неста але истог часа и потом се заталаса.
Мало после мостић крцка под ногама Средњег Брцка. – Трапа, тап! Тапа рап!
– Опет неки незван гост наишао за пакост, да труцкањем квари мост?
Средњем Брцку стаде дах, спопао га грдан страх, лелуја се као клас, али пусти рапав глас:
– Мекекекек!… На мост стадох тек, не чиним му квар, па нашто тај кар?
– Хи, хи, хи! Ко си ти?
– Брцко Средњи, козлић млад, у шуму ме гони глад…
– Ништа више немој рећи, јако волим лој јарећи. Појешћу те, Брцко Средњи, куцнуо ти час последњи!
Брцко вречи а кроз речи: – Гладна ало, ако ти је до тог стало, ти при-
чекај само мало, наићи ће лој и сало, наићи ће мастан друг, округао као круг, од масноће сав се сја! А шта ћу ти мршав ја…
Та се прича чуду свиди, па и средњем рече:
-Иди! Оде средњи све у скок, а даждевњак у поток. Ал’ се грдна лупа диже кад велики Брцко стиже: Тупе, луп! Трапа, туп! – Малом мосту крцка труп.
На тај знак појави се даждевњак; – Опет гост квари мост! Али мој се стомак
брине за наплату мостарине. Изићи ћу из потока, појешћу те за трен ока!
Јарчекања кад то чу, грмну гласом: – У-ху-ху-ху-у-у! Залуд твоја чељуст зја, не
бојим се тебе ја!
Даждевњак се јако напе, па пискавим гласом запе:
– Не пркоси! Реци ко си?
– Велики сам Брцко, знај! А ти ала, враг ил’ змај, изволи, покушај, да нападнеш Брцка тог, јер он има шиљат рог!
И оно се чудо диже и на мостић часом стиже, ал’ кад Брцку приђе ближе роговима он га тресну и страшило онесвесну. У поток га с моста рину и плати му мостарину.
Тако сврши баук тај ил’ даждевњак или змај, а и причи ту је крај.

Брана Цветковић
Илустровала Љиљана Димитријевић