ОСВЕЋЕЊЕ НОВОГ ХРАМА

Освануо је и тај 18. октобар, важан дан за моју епархију, град, породицу и мене! Врање је благословено од Бога јер је добило свеца, а на данашњи дан долази нам Патријарх да освешта нову цркву посвећену Светом Јустину врањском и ћелијском. Усхићена зато што ћу видети Патријарха, претходне ноћи нисам много спавала.
Ујутро смо сестра и ја журно похитале ка саборној цркви где је било много људи. И моји родитељи су изашли са посла не би ли бар на кратко видели нашег Патријарха. Био је то велики дан за све нас. Када су се огласила звона, направио се велики ред. На почетку су били свештеници и монахиње, затим војници и на крају деца у народним ношњама и ми – деца са веронауке.
Одједном сам чула: „Долази, долази!”
Јако сам се узбудила. Све време сам стајала на прстима не би ли у оној гужви могла да видим нашег Патријарха Иринеја. И заиста, из даљине као да сам видела неку светлост. Међу бројним монасима издвојио се неко ко је својим милим погледом и благим лицем учинио да се моје и очи моје сестре испуне сузама радосницама…
Патријарх Иринеј, заједно са нашим Епископом, служио је Свету архијерејску Литургију у нашој цркви где је било много света. Моја сестра и ја смо се биле припремиле за Свето причешће, али нам је речено да се због гужве вероватно нећемо причестити баш код Патријарха Иринеја. Када је то чула моја сестра се много растужила, имала је велику жељу да прими Свето причешће баш од овог светог човека. Тада сам је повукла у страну и рекла јој:
„Секо, хајде да се помолимо Св. Јустину да нас причести Патријарх, иако има оволико људи, ја сам сигурна да ће бити места и за нас!” и до краја Литургије ми смо се молиле.
Пред сам крај, када се зачуло: СА СТРАХОМ БОЖИЈИМ И ВЕРОМ ПРИСТУПИТЕ! моје срце је заиграло, осетила сам како ми колена клецају од неизвесности, сестра ме је повукла за руку и чим су завршиле монахиње ја сам се створила пред њим. Било је чудесно, због толике радости заборавила сам да треба да кажем име, али сва усхићена журно сам узвикнула:
„Лидија!” и причестила се. Моја сестра је била мало иза, али је
и она успела, тог дана осетила сам велико блаженство и нас две никад нећемо престати да захваљујемо Св. Јустину што нам је услишио ове молитве. Касније тог дана, Патријарх је осветио цркву и рекао да ми, Врањанци, треба са будемо срећни јер нас је Бог благословио тиме што нам је пружио Св. Јустина и да њему треба да се молимо.
Ја сам тог дана у школи добила две петице и била сам као неким велом заштићена и мирна. А моја сестра је целог дана говорила о Патријарху Иринеју, каже:
„Кад се тог дана нисмо истопиле од среће и блаженства, никад нећемо!”.
И у праву је! Св. Јустине благодаримо ти на овој срећи и моли Бога да чува нашег Патријарха Иринеја, нашег епископа Пахомија и сав српски народ!

Лидија Марковић 5/2 ОШ „Радоје Домановић” Врање

МОЛИТВА

Господе мој, Ствараоче, узвишена љубави срца мога… Пишем ти ове редове, као исповест душе своје. У овим порукама износим најдубље осећаје бића свога.
Давно је неко рекао:”Бог вас увек чује.” Осећаш ли, Господе, и највеће страхове моје и највећу радост моју? Знаш ли, Оче, колико желим да знам шта је добро, а шта зло, да бих против зла могла да се борим? Јер, људски је бојати се пространства Царства Твога.
Ја се, Творче, зла бојим… Оно има безброј лица, имена, безброј сенки и одраза. Молим те Оче, да ме од тог зла спасеш, а ако сам недостојна Тебе да то тражим, а Ти ме, Учитељу, научи да га препознам. Да разумем зле очи, подмукли смех, лажне предрасуде и осећаје међу хиљадама људи.
Ако у мени има зла, помози ми да се против њега борим. Молим ти се да помогнеш људима да буду људи, не звери. Помози Човеку да сачува светиње.
Људи највећа зла чине и ништа им није свето! Када би љубав према Теби, Господе, могла очистити људску душу од сила мрака… Да нас зло не изједа, не сатире, не убија оно човечно у нама, што нас издиже изнад свих других живих бића.
А када би злобници знали како је лепо мирно спавати, сањати рајско царство Твоје – када би спознали блаженство живота и вереу Тебе, Господе – сав чемер отровне душе њихове нестао би. Молим те, Оче, покажи пут злима!
Нека стубови хришћанске вере твоје буду смернице које ће просветлити слепе, убоге душом и неспособне да добро чине, нека им сласт вере узвишене просветли срца. То зло нека им буде за наук, а Ти, Свемоћни… ”Боже, опрости им, не знају шта чине.”

Наташа Ковачевић 7/1
ОШ ”Петар Тасић” Лешница, Лозница

ЛИТУРГИЈА

Поново је недеља. Чују се црквена звона. Како само лепо одзвањају мојим селом. Радујем се Литургији, јер је за мене то права свечаност. То је посебна свечаност, зато што смо сви позвани. Једина свечаност на којој нисмо подељени на богате и сиромашне. Јер нас Бог све јаднако гледа. Веома сам срећна и на путу до цркве тихо певам неке песме са Литургије. На улазу у цркву се прекрстим. Тада имам осећај да ме обасјала нека чудесна светлост. После целивања иконе стајем за певницу. Ту је увек моја другарица из суседног места. Много се обрадује кад ме види. Ту су такође и весела вероучитељица, пар старијих госпођа које лепо певају и још доста људи. Како сам срећна кад видим та драга лица. Волим њихове топле гласове који ми још више улепшавају Литургију. Док певам, посматрам иконе. Имам осећај да ме светитељи на иконама гледају својим топлим очима; сигурна сам да ме чувају. Знам да кроз молитву оплемењујем своју душу. Знам такође и да је најдрагоценије што имам ВЕРА. Вера у Бога, људе, љубав…

Кристина Трбојевић 8.р.
ОШ ”Никола Тесла” Кљајићево