У Атини, граду философа и високих школа, у паганској породици Леонтија, професора атинског универзитета, око 400. године после Христа, родило се треће дете, девојчица необичне лепоте, којој су наденули име Атенаида.

Израсла је Атенаида у лепотицу каковој равне није било на све четири стране света. Леонтије је био богат човек и Атенаиду је очекивала сигурна и срећна будућност. Али, кад је Леонтије умро, тестаментом је оставио сво своје имање синовима, а Атенанаиди је завештао само незнатну суму новца, уз напомену да јој је то довољно, зато што ће „она имати среће која је изнад среће свих осталих жена”. Молила је девојка браћу да јој дају бар део очевине, но они су били неумољиви. Тако је Атенаида морала да оде код тетке у Цариград. У Цариграду је тетка успела, преко силних веза, да Атенаида преда жалбу царици.

У то време Ромејским царством (Византијом), у име малолетног брата Теодосија, владала је његова старија сестра Пулхерија. Како је Теодосије тада напунио 20 година, било је време да преузме престо. Пулхерија се на све стране распитивала и тражила невесту достојну њеног брата, али ни једна није испуњавала услове.

Царица Пулхерија је примила младу паганку. Атенаида, складна као мермерне статуе старих мајстора, неизрециво лепа, дуге плаве валовите косе, изнела је своју жалбу царици вешто као најбољи адвокат. Царица је поразговарала са њом и видела да она није само прелепа, него и изванредно образована. За час је изашла, позвала брата и укратко му испричала каква је девојка у сали за пријеме. Теодосије је хтео да је одмах види, а она му је рекла да се сакрије иза једне завесе. Теодосије је иза тешке драперије без даха гледао дивну девојку. Заволео је на први поглед.

И Теодосије се допао Атенаиди. „Неколико недеља касније, пошто су је, под старатељством патријарха Атикуса, поучили хришћанској вери и очистили у води крштења”, Атенаида је на крштењу добила име Евдокија. После неколико месеци, седмог јуна 421. године, постала је царица. Ускоро је добила децу и тиме осигурала наследнике престола. Иако су многи били сумњичави у погледу њене вере, Евдокија је постала права хришћанка. Написала је многе химне посвећене Господу Христу и Пресветој Богородици.

Својим саветима утицала је на свога мужа, да оснује Цариградски универзитет, који је отворен 425. године. Највећи стручњаци тог времена позвани су да буду професори на универзитету. Иако је на универзитету философија имала завидно место, то није била философија незнабожачка, већ хришћанска. Евдокија је постала знаменита и веома поштована царица, али нечастиви је уплео своје прсте и пред крај живота помутио срећу Евдокије и Теодосија.

Било је то овако: Цар је једног дана ишао у цркву. Са њим тог дана није ишао Паулин, управник двора, зато што је био болестан. Уз пут, један просјак је цару понудио необично лепу фригијску јабуку. Цар је купи и пошаље својој вољеној жени. Евдокија, кад је добила ту јабуку, помисли да би било лепо да је, као пријатељски поклон, пошаље Паулину, који је био болестан.

Кад је Паулин добио ову дивну воћку, а не знајући од кога је стигао тај дар, помисли да је то згодан поклон и да ће њиме обрадовати цара, па јабуку поклони цару Теодосију. Цар је био изненађен, па кад се вратио у двор, одмах запита царицу где је јабука коју јој је послао. Евдокија несмишљено одговори да ју је појела. У Теодосију се разбукта љубомора и он поче да заклиње жену да му каже истину, али ова тврдоглаво оста при свом тврђењу. Тада Теодосије извади јабуку испод огртача и показа је супрузи. Дошло је до непријатног објашњавања, свађе и Теодосије се због тога растао са женом, а несрећни Паулин, ни крив ни дужан паде у немилост, разреши га цар дужности, посла у неко удаљено место где је ускоро, по царевом наређењу, био убијен. И царица је пала у немилост.

Не могавши да поднесе сумњичења, она замоли цара да јој дозволи да се повуче у Јерусалим. Цар пристаде и без жаљења се растаде од жене коју је некада толико волео. Евдокија је око 442. године отишла у Јерусалим, где је остала пуних осамнаест година, све до своје смрти.

У Јерусалиму је подизала болнице и манастире, оправљала зидине града, састављала стихове: последње успомене на књижевне склоности њене младости. Али сада се бавила само хришћанском литературом. Преводила је у херојским стиховима делове Старога завета, Књиге Мојсијеве, Исуса Навина, О судијама, Књигу о Рути.

У каснијим вековима њено дело су ценили као веома значајно, (у IX веку патријарх Фотије, добар судија у књижевним питањима, дивећи се њеном делу, оценио га као веома значајно „за једну жену и једну царицу”). Упокојила се 460. године. Сахрањена је у цркви Светог Стефана, коју је она подигла, а захвални Јерусалим даде побожној владарки, која је толико много учинила за град надимак „Нова Јелена” (по Св. Јелени, мајци цара Константина).

То је чудесна прича о Атенаиди – Евдокији, паганки из Атине, која се удала из љубави и постала царица, умрла у изгнанству у Јерусалиму, у близини цркве Васкрсења Христовог, као искрена хришћанка, која је жарко љубила Христа.