- Светосавско Звонце - https://zvonce.spc.rs -

Византијске принцезе и истините бајке

Колико пута смо читали причу о Пепељуги и како ју је принц пронашао тако што је свака девојка морала да проба ципелу. Да ли знате да у овој бајци има истине, заодевене у рухо бајке и чудесних догађаја. Прича је преузета из древне традиције Ромејског царства (Византије).
У време највећег сјаја и славе Православног Ромејског царства (Византије), нису као у каснијим цар-
ствима на Западу, а и на Истоку, о женидби владара одлучивали политички разлози, него срце.
У старим документима стоји да кад би дошло време да се престолонаследник ожени, царица (василиса) би по целом царству разаслала гласнике чија је дужност била да обиђу сваку кућу и пронађу најлепше девојке. Да би гласницима олакшала посао и ограничила избор, царица је написала и упутство у којем је прописала услове: године, стас и величина ципела. Оне лепотице које су задовољавале услове позиване су у Цариград, а будући цар је одабирао ону којом ће се оженити.
Прича казује да су гласници царице Ирине (било је то у VII веку), стигли у неко село у области Пафлагонија. Видели су велику и лепу кућу, па су решили да ту преноће. Домаћин те куће живео је светитељским животом и све што је имао, разделио је сиротињи.
Он срдачно дочека госте и рече жени да спреми вечеру. На то жена бесно одговори да ничега више немају, јер је јуче последњу кокошку дао неком сиромаху. Старац је рекао да ће се Бог побринути да им гости не остану гладни.
И тако је и било. Гласници угошћени како треба, запиташе старца о његовој породици. Старац им рече да има само три унуке. Позвали су их да дођу. Биле су то заиста лепе девојке, а једна од њих, прелепа Марија, испуњавала је царичине услове. Одушевљени гласници су и Маријину породицу повели у Цариград.
На двору су се Марији, због скромног порекла, подсмевале богате властелинке, али Марија је лепотом, љупкошћу и мудрошћу, освојила срце младог владара.
У Великом Ромејском царству (Византији) било је могуће да и сиромашна девојка постане царица. Још је нешто веома важно. У тој, највећој на свету Православној царевини, царице су имале иста права као цареви.
Без обзира да ли је сиромашна или је племићка кћи, изабраница царевог срца прво је крунисана за царицу, па се тек онда, као царица, удавала за цара.
(Ово само говори о правима жена у „мрачној” Византији, како незналице и
злонамерници називају најсјајније православно царство које је трајало преко хиљаду година и одакле потиче европска култура.)
Сви обреди на царском двору су били величанствени, а по лепоти се издвајао обред крунисања.
Будућу царицу би најпре благословио патријарх, и предао јој пурпурну одежду (што је боја царева). Царица је треперила у сјају златотканих хаљина, покривених драгим камењем. Патријарх је вршио обред крунисања тако што је после молитве на главу царице стављао круну са трепетљикама од дијаманата. После крунисања обављано је венчање у дворској цркви. Међутим, није будућа царица право са пашњака улазила у двор и постајала најмоћнија жена на свету.
Најпре је стицала опште образовање, о чему су се старали најбољи професори, потом је морала да савлада дворски ред и церемонијал, а све је то било веома обимно и захтевно „градиво”.
Живот византијске царице није протицао само у женским одајама царске палате, чија је површина била неколико десетина хектара, са прелепим парковима и водоскоцима.
Званични протокол давао је василиси (царици) место у јавном животу и одредио јој, поред василеуса, улогу у званичним парадама, али и у управљању монархијом.
Ето, тако су, преношене са Истока, приче стизале на, у то време, много мање образовани Запад, где су их прихватали као бајке. Потом су бајкама маштовити приповедачи додавали фантастичне призоре и догађаје, а прави извор прича је пао у заборав.
Према тексту из студије „Византијске слике”
Шарл Дила 2. изд. – Београд: „Просвета”, 2007. (наслов оригинала Charles Diehl FIGURES BIZANTINES)
Илустровала Сара Илић

Колико пута смо читали причу о Пепељуги и како ју је принц пронашао тако што је свака девојка морала да проба ципелу. Да ли знате да у овој бајци има истине, заодевене у рухо бајке и чудесних догађаја. Прича је преузета из древне традиције Ромејског царства (Византије).

vizantija1У време највећег сјаја и славе Православног Ромејског царства (Византије), нису као у каснијим царствима на Западу, а и на Истоку, о женидби владара одлучивали политички разлози, него срце.

У старим документима стоји да кад би дошло време да се престолонаследник ожени, царица (василиса) би по целом царству разаслала гласнике чија је дужност била да обиђу сваку кућу и пронађу најлепше девојке. Да би гласницима олакшала посао и ограничила избор, царица је написала и упутство у којем је прописала услове: године, стас и величина ципела. Оне лепотице које су задовољавале услове позиване су у Цариград, а будући цар је одабирао ону којом ће се оженити.

Прича казује да су гласници царице Ирине (било је то у VII веку), стигли у неко село у области Пафлагонија. Видели су велику и лепу кућу, па су решили да ту преноће. Домаћин те куће живео је светитељским животом и све што је имао, разделио је сиротињи.

Он срдачно дочека госте и рече жени да спреми вечеру. На то жена бесно одговори да ничега више немају, јер је јуче последњу кокошку дао неком сиромаху. Старац је рекао да ће се Бог побринути да им гости не остану гладни.

И тако је и било. Гласници угошћени како треба, запиташе старца о његовој породици. Старац им рече да има само три унуке. Позвали су их да дођу. Биле су то заиста лепе девојке, а једна од њих, прелепа Марија, испуњавала је царичине услове. Одушевљени гласници су и Маријину породицу повели у Цариград.

На двору су се Марији, због скромног порекла, подсмевале богате властелинке, али Марија је лепотом, љупкошћу и мудрошћу, освојила срце младог владара.

У Великом Ромејском царству (Византији) било је могуће да и сиромашна девојка постане царица. Још је нешто веома важно. У тој, највећој на свету Православној царевини, царице су имале иста права као цареви.

vizantija2Без обзира да ли је сиромашна или је племићка кћи, изабраница царевог срца прво је крунисана за царицу, па се тек онда, као царица, удавала за цара.

(Ово само говори о правима жена у „мрачној” Византији, како незналице и злонамерници називају најсјајније православно царство које је трајало преко хиљаду година и одакле потиче европска култура.)

Сви обреди на царском двору су били величанствени, а по лепоти се издвајао обред крунисања.

Будућу царицу би најпре благословио патријарх, и предао јој пурпурну одежду (што је боја царева). Царица је треперила у сјају златотканих хаљина, покривених драгим камењем. Патријарх је вршио обред крунисања тако што је после молитве на главу царице стављао круну са трепетљикама од дијаманата. После крунисања обављано је венчање у дворској цркви. Међутим, није будућа царица право са пашњака улазила у двор и постајала најмоћнија жена на свету.

Најпре је стицала опште образовање, о чему су се старали најбољи професори, потом је морала да савлада дворски ред и церемонијал, а све је то било веома обимно и захтевно „градиво”.

Живот византијске царице није протицао само у женским одајама царске палате, чија је површина била неколико десетина хектара, са прелепим парковима и водоскоцима.

Званични протокол давао је василиси (царици) место у јавном животу и одредио јој, поред василеуса, улогу у званичним парадама, али и у управљању монархијом.

Ето, тако су, преношене са Истока, приче стизале на, у то време, много мање образовани Запад, где су их прихватали као бајке. Потом су бајкама маштовити приповедачи додавали фантастичне призоре и догађаје, а прави извор прича је пао у заборав.

Према тексту из студије „Византијске слике”
Шарл Дила 2. изд. – Београд: „Просвета”, 2007.
(наслов оригинала Charles Diehl FIGURES BIZANTINES)

Илустровала Сара Илић