МОЈА ПРВА ИСПОВИЈЕСТ

Један доживљај ћу увијек памтити.
Ишла сам у трећи разред основне школе. По мом мишљењу, нисам била несташно дијете, али сам увијек, осјећала страх од учитељице. Тај страх влада у мени од другог разреда, кад се учитељица извикала на мене због свеске из математике, коју сам заборавила. Вјероватно сам ја то тада преозбиљно схватила, али од тог дана, свако јутро када сам требала да идем у школу, сам плакала. Мојим плачем сам изазивала бригу и страх родитеља.
Једног јутра сам се пробудила и рекла себи:
Пошто ни данас не желим да идем у школу, јер се бојим, најбоље би било да слажем родитеље да сам болесна.
Тако сам и учинила. Остала сам код куће, мама ме његовала, а ја сам јако добро глумила да ме боли стомак. Тих дана је требала да нам дође у посјету моја тетка Вајка, која је вјероучитељица.
Не знам зашто, али одлучила сам да свима кажем истину о мојој лажној болести. Родитељи су били јако љути и имали су право да се љуте. Тетка Вајка ми је рекла да би било добро да се исповиједим.
Значење те ријечи ми није било баш нај јасније. Схватила сам да сам јако погрије- шила и да то могу да исправим само ако се искрено пред Господом покајем. Отишли смо на Литургију. Не сјећам се који је дан био, али се сјећам да је био неки празник.
Требала сам да се причестим. Када се завршила Литургија, отац Лазар је рекао:
– Ко се припремао за Свето причешће, прво нека приђе да се исповиједи.
Многи су прилазили лаганим корацима, и ја међу њима, али кад је дошао ред на мене, нисам знала шта да урадим. Сјетила сам се ријечи тетка Вајке:
– Важно је само да покајање буде искрено, од срца.
Отац Лазар је гледао у мене, а ја сам савијала шаку према себи, како би се он сагао према мени.
Прошапутала сам му на ухо:
– Слагала сам маму да сам била болесна.
Он ме благим гласом упитао: – А што си то урадила? Ставио ми је епитрахиљ на главу и прочитао молитву. После тога сам била јако радосна. Сећам се… срце ми је заиграло! И до сада никада нисам слагала своје родитеље да сам болесна. То је била моја прва исповијест и увијек ћу је памтити.

Маја Ристић 8/1 ОШ „Никола Тесла” Пилица, Република Српска

ЉУБАВЉУ САМ ОЖИВЕЛА

Бог Отац је створио свет својом љубављу, слободно, ни из чега. Бог Отац својом љубављу све оживљава и чини да постоји. Ова тема ме навела на размишљање како сам и ја љубављу оживела.
Од баке сам добијала много поклона. Са њима сам се играла, па их касније заборављала, али један нећу никада заборавити. То је срце које ми је бака купила у Врњачкој Бањи. На њему је писало:
„За најбољу унуку!”
Убрзо после тога бака се разболела и умрла. Сада то срце заузима посебно место у мојој соби, а бака у мом срцу. Кад год погледам у њега имам осећај да је бака ту, поред мене.
Али она је негде горе са анђелима, пева и гледа на мене. Сада немам баку али имам анђела више.

Ана Лукић 3/3 ОШ „Анта Богићевић” Лозница

ИМА БОГА РЕКЛА МИ ЈЕ БАКА

Док сам била мала, Бака ми је причала Име нашег Творца, Нашег Бога Оца.
О чему ми је причала Нисам баш разумела, Сад кад сам велика Као да сам схватила.
Причала је она мени: „Бог је створио свет цели“ Да без Њега живота не би, Свет би био празан теби.
Кад погледам у небо, Помислим да га видим. Кад осетим поветарац Мислим да га чујем, Ал у сваком тренутку Ја се Њему радујем.

Андријана Ђурђевић 6/2 ОШ „Радомир Лазић” Азања

АНЂЕЛИ ЧУВАРИ

Све нас чувају анђели чувари, Који нас пазе од злих ствари. Који нас милују дан и ноћ, и долазе увек у помоћ.
Анђео чувар нас воли, Увек је ту кад срце заболи. Ту је кад опасност вреба, Срећом нас обасјавају када треба.
Они су ту да нам љубав пруже, Они су ту да око нас круже. Да наше породице учине срећним и да нас обасјају здрављем вечним.

Милена Младеновић 7/5 ОШ „Вук Караџић” Бобиште Лесковац

ИЗГУБЉЕНО ПИЛЕНЦЕ

Изгубило се пиленце У мало жбуњенце. Пиленце, пиленце, У мало жбуњенце. Пиленце је мало Жбуњенце је веће
А на њему лепо пољско цвеће. Ја сам мало, ти си веће, Ја имам кљун, а ти цвеће.

Милош Ћирић ОШ „ Дубрава” Књажевац

СВ. БЕСРЕБРНИЦИ И ЧУДОТВОРЦИ КОЗМА И ДАМЈАН

Једног дивног Божијег дана, родише се у Риму браћа света; уз њих лечена је свака рана немаше бољих лекара, планета.
Бог их створи да чуда чине, хришћанску веру свуда да шире; Да сваки од њих за Бога гине, да несложну браћу мире.
Посебним даром Бог их дарова, да од њих нема бољих лекара. Над браћом вечно живљаше слога, волећи Господа и једно другога.
Не беше болест која их спречи да уз свог Бога, народ лечи. Никакве награде нису хтели већ Божији мир су само желели.
Били су гоњени с цареве стране од окова и ланца тешке су ране; Све су преживели и све трпели за милост Богу се молили.
И зато верници вечно живели јула 14. славу славили ко мирис светог тамјана Бесребрнике свете Козму и Дамјана.

Тијана Кузмић OШ „Радомир Лазић” Азања