- Светосавско Звонце - http://zvonce.spc.rs -

Звуци мог завичаја

[1]Одувек сам волео село. Мала места садрже богатство различитих облика, мириса и звукова. С обзиром на то
да не видим, могу да слушам говор лишћа, песму птица, жубор воде, али и приче које су ми родитељи, рођаци и комшије казивали о нашем месту.

Моје место се зове Миличиница. Налази се 40 километара од Ваљева. Добило је назив по сестри кнеза Лазара која се, као и његова жена, звала Милица. Она се са својом пратњом повлачила пред најездом Турака и приликом проласка кроз ваљевску област задржала се у мом селу.

[2]Милица је овде изградила цркву посвећену светом Петру и Павлу. Ова грађевина је више пута рушена и изнова зидана. Последњи пут је обновљена пре 220 година. Данас се у овој цркви служи Литургија само једном годишње, на Петровдан 12. јула.

Међутим, ако неко жели да баш овде обави крштење или венчање, црква отвара своје двери. Тада се у њој могу чути гласови оних који ће учинити да наше село не буде попут многих села у Србији, немо и пусто! У њему се често може чути плач беба и граја деце која се играју.

У ваљевском округу има 82 села, а моје место је друго по величини. Имамо чак три школе, због чега сам веома поносан. У лето се у наше село слију реке деце и одраслих који долазе да проведу одмор са својим родитељима, бабама и дедама, рођацима. Ми, деца, се тада окупимо и идемо у дуге шетње по околини. У близина нема фабрика, па је ваздух чак и лети у јутарњим сатима хладан и оштар, али чист и свеж. Свуда у околини села може се осетити мириса јагода, малина, купина и шљива.

Поред воћњака се са једне стране простире моје омиљено уточиште: велика шума. Извештио сам се да у мноштву цвркута птица препознам када се оглашавају препелице, а када славуји, шеве, косови и ласте. Нарочито волим да слушам говор лишћа кроз разна годишња доба.

У јесен, оно се чује као да сте згужвали хартију. Када шетам шумом, имам осећај да газим по дебелом шуштавом тепиху. Зими, ова простирка постаје влажна и мека, а шуштање утихне. У рано пролеће, осећам мирис нежних шумских цветова, а касније могу да осетим под прстима и листове са дрвећа, њихову свежину и еластичност. Шум ветра који тада протутњи кроз густе крошње ствара оштар и по некад застрашујући звук.

У шуми има дивљачи, а нарочито лисица које нападају сеоске кокошињце. Зато су мештани приморани да повремено организују хајку на њих. Комшија ми је причао, како се једном приликом његов ловни теријер увукао у неку јаму и почео бесомучно да лаје. На другом крају тог подземног пролаза истрчала је животиња на коју је мој комшија одмах пуцао, мислећи да је лисица. Када се приближио отвору са запрепашћењем је открио да је убио шакала!

Из скривених шумарака, на сунчану чистину лети понекад испузе змије које често залутају и у само село. Једном сам испред наше куће чуо необично шиштање. Отац ме је оштро зауставио упозоривши ме да се недалеко од мене налази змија. Она је отпузала својим путем, а ја нисам имао никакву жељу да се упознајем са њом!

У околини села налази се брдо које се зове Оштриковача. Испод њега понире, па се опет појављује истоимена река.
Брдо, као што и сам назив говори, има оштре и стрме литице па се на њега никада нисам пењао.

Али, отац ми је причао да се у његовом подножју налази дубока пећина која није истражена. Да би открила куда она води и да ли је истина да кроз пећину протиче река, људи су у њен дубоки отвор убацивали џакове који су се после неколико дана појављивали у таласима реке Оштриковаче.

А сада, да напустимо околину и да уђемо у само село. Ако једног дана у њему оживи сеоски туризам, прво што би требало посетити јесте наш етно – музеј.

Поред улаза налазе се коњска кола и три велика камена на којима је урезан крст. Мештани тврде да то није урадила људска рука, него да је чудесна натприродна сила обележила ово место.

Поред старе дрвене синије, троношца, посуђа и оруђа за рад, у музеју посебно место заузимају народни музички инструменти. Гајде, гусле и посебна фрула „двојнице”.

Свештеник који живи поред музеја, једном приликом је извадио инструменте из витрине и дао ми да их опипам. Замолио сам једног старијег комшију да засвира на њима. Разлегли су се звуци кола и народне песме, као да се са радошћу пробијају из давних већ заборављених времена.

Ето, представио сам вам моје родно село – Миличиницу, а нарочито звуке природе и предања који се вијоре око њега, стварајући јединствену и тајанствену лепоту. Дођите, посетите нас!

Лазар Симић, осми разред
Школа за ученике оштећеног вида
„Вељко Рамадановић” Земун,