- Светосавско Звонце - http://zvonce.spc.rs -

Вепар и магарац па магарац

[1]Најео се једном један вепар (а то је, иначе, мушка свиња), баш се накркао, па му се приспавало, па легао мало да одрема. А време се убило за дремку: сунашце умилно сија, ветрић ћарлија – душу дало.

Ал’ хоћеш! Ето ти га један магарац! Иде игледа: дремка вепар. И помисли магарац: „Аха! Већ дуго вребам тренутак да се спријатељим с овим делијом! Требаће ми такав снагатор у животу. Него, сад је тренутак! Миран је, дремљив је, а ја ћу да му причам лепе и угодне приче, па ће да ме заволи и да ме прими за ортака.”

Па приђе вепру и почне да брбља: бла- бла-трућ, и бла-бла-бла, и трућ-трућ-трућ, и опет бла-бла-трућ… брбља ти магарац, тру- ћа којешта, све док се јадан вепар не разбуди, разбуди, па викне:

– Слушај, бре, магарчино једна! Хоћеш ли већ једном престати!? Зар не видиш да спавам? А ти, ко навијен! Ако те сад дохватим, има да те истресем из гаћа! Него, бриши тамо код својих магараца, па њима трућај колико желиш! Магарци се друже с магарцима! Губи се и пусти ме да спавам! Хајде, тутањ!

Пресече се грешни магарац, па ухвати маглу. Све копитама лупа о задњицу.

А вепар одахне, па се извали… ал’ јок! Никако да заспи. Разбио му се сан, па то ти је! Онда се, тако изнервиран, запути у свет, да нађе неко место где нема магарца.

Ено га, и дан данашњи лута около по белом свету. Шта ће, јадан, кад су магарци свуда око нас.

Градимир Стојковић

Илустровала Љиљана Димитријевић